"Војни ветеран" бр. 95, новембар 2011.

Са Томиславом Симовићем  о 18. година Удружења ВПС  и положају војних пензионера

ГОНЕ НАС ПРЕКО „РТА ДОБРЕ НАДЕ“

„Мени је потпуно разумљиво зашто је дошло до потписивања и реализације Петиције и Притужбе надлежним органима и институцијама. То је логичан след и последица односа саме државе према нама и један  од корака на путу наше даље борбе за права, све до Стразбура....“

Поводом 18. годишњице оснивања Удружења војних пензионера Србије, замолили смо господина Томислава Симовића, генерал-пуковника у пензији, једног од оснивача и ранијих председника УВПС (1993-1995), да нас подсети на то време оснивања и изнесе своје виђење данашњег положаја војних пензионера.Симовић је обављао низ одговорних дужности у војсци,  а једно време био је и министар одбране у Влади Србије.Стога је и његово промишљање и расуђивање  о Удружењу израз богатог војничког, политичког и животног искуства.

-Време у коме је настало наше удружење, политичко и економско стање у земљи, пресудно су утицали на његово стварање. Ја до тада нисам ни знао да је  постојало Удружење  летача и падобранаца. Обрадовао сам се кад сам то сазнао и  са Чедом Ковачевићем, њиховим тадашњим председником,  постао сам истомишљеник  у томе шта урадити са остатком војнопензионерске структуре која је ван  РВ и ПВО. Иницијативни одбор ме је  позвао на неки од  састанака где сам  пристао да помогнем.  Речено је да је потребно да потуримо леђа и памет и да се боримо не за власт него за интересе војних пензионера. Договорили смо  се да  чинови стечени у војсци за Удружење буду прошла ствар,  да смо сви колеге. Тако сам се  ја и понашао.

Било је ту предлога да ја будем и председник, али из поштовања  према Чеди Ковачевићу,  који је већ учинио прве кораке са једном структуром,  нисам ни помишљао да то прихватим.  Као председник Извршног одбора, био сам му  главни сарадник и веома смо се лако споразумевали. Он  се највише бавио  сарадњом са  Савезом пензионера Србије и сличним удружењима, док смо се ми у  Извршном одбору  највише ангажовали на формирању  организација по општинама, по тадашњим  регионима.  Мене је послужила срећа да сам  већ радио на припреми монографије своје генерације -  Пете класе  школе активних пешадијских официра, тзв.  Кинеске  класе  и располагао сам бројним адресама тих другара преко којих сам нашао и друге.

Када се прочита монографија нашег удружења  видеће се удео те генерације у његовом формирању.  И из те монографије се види  да је наше удружење  организацијски стасало  93,  94. и 95. године, постепено,  јер смо схватили да  без базе наше постојање нема сврхе. Ми смо се прво окупили на врху а онда смо ишли у базу. И захваљујући једном таквом односу, доста људи с којима сам се током каријере познавао ставили су се на располагање  и то је тако ишло. Треба имати у виду да смо ми  тада били у СРЈ. Формирали смо и  удружење у Приштини . Које смо муке имали! Нисмо имали где да састанемо, ни у Дому армије, ни у Команди корпуса.  Сви су нам окретали леђа питајући се „шта ови људи траже“. То је већ била опструкција по националној основи. Албанци су нас дезавуисали ,  али некако смо успели  да оформимо удружење и то је неко време живело.

*Јесте ли се у руководству Удружења добро слагали, да ли је било „дечијих болести“  у његовом  стасању?

-Мени је жао што је у тих првих пет година  рада нашег руководства било и сучељавања не ради борбе мишљења  него и деструкције. Сараднике сам прихватао за сарадњу на тотално равноправној основи . Њихова различита мишљења су ми чак импоновала и држала ме на опрезу - да ли ја ваљано размишљам. А кад сам осетио да  нам појединци почињу  да намећу теме – да нас на неки начин приморавају да  се бавимо сами собом,  изгубио сам стрпљење и поднео оставку са свих функција. Да ли је требало да одем ја, или неко други,  то је најмање важно;  ја сам нашао за потребно да одем јер нисам могао да гледам подметање клипова под точкове  удружења .  Такође ми је жао   што се један део подофицира  одвојио и формирао посебно удружење,  а подофицири су нам били  солидан ослонац у формирању и раду, а и данас нашем удружењу дају велики допринос. То одвајање би, можда,   имало смисла када би они успели да било шта ваљано покрену  и остваре  мимо овог нашег  основног удружења, али  показало се да је то само разводњавање снага.

У том смислу мени је драго да и садашњи председник  и наши људи у врху Удружења  имају размишљање да је УВПС отворено за све, па и за подофицирско удружење - да се придружи као  колективни члан и да раде  на истим пословима.

*Да ли је Удружење  оправдало очекивања?

-У којој мери је ово удружење потврдило  своју ваљаност и своју оправданост, управо говори  оно чиме се и бавило.   Ево већ је  пунолетно, ради осамнаест година,   што  није мала ствар.   Постигло је доста, а све   то учињено  је буквално на снагу.  Кад кажем на снагу,  мислим  да није било довољно позивати се на прописе, параграфе, није  било довољно бити коректан, стрпљив, чекати  време када ће неко да вас прими да се договорите.  Било је безброј разговора наших председника и секретара  са надлежним органима посебно у војсци - до министара,  претходних и садашњих,   али,  нажалост,  ни са једним нисмо постигли да остане нешто трајно – на папиру.  Нико није хтео да формално стоји иза тих договора,  а усмено све је то била тако лепа лакировка.

Оно што се постигло и што сада чини  руководство УВПС заслужује пажњу свих,  али посебно  ме радује што у Удружењу  има још један број људи који раде од оснивања. Заговорник сам  подмлађивања, и  мислим да је добро да се ми старији повлачимо, али да  уводимо у посао млађу генерацију како би се ишло напред.

*Радили сте на таквим местима где је требало и предвиђати догађаје. Да ли има нешто што вас је изненадило?

-Могло се  претпоставити шта ће нам се десити у тој транзицији,  али  нико није очекивао да ће власт да дезавуише своје законе, да их   не спроводи.

Министарство одбране, Војска Србије  и ми војни пензионери требало би да будемо  једна целина. Нисмо се формирали ради супротстављања тој структури,  него ради подршке у спровођењу закона.  Зато нам толико тешко пада што  водимо судске поступке који  толико коштају,  што не одговарају људи  који су до тога довели, већ сав терет пада на   војне пензионере и пореске  обвезнике.

Мени је непојмљиво да законодавац свој закон не спроводи. Ја сам имао прилику да ту власт осетим  у једном критичном периоду. И кад сам осетио и видео да је у власти борба за функције и да се не бирају средства, где се дезавуишу прописи и закони,  где у  тој  прашуми  влада закон јачега,  ја сам се повукао, није ми било до власти. То је највеће лично разочарење. У време оне инфлације  био сам сведок ношења џакова брашна за наше усамљенике и немоћне, избегле... За породице  чији је домаћин остао на ратишту а оне избегле. „Авај,  помажите“, молили су,   па смо разносили и шећер и брашно,  смештали по подрумима. Нажалост још  има незбринутих, велики је промашај демократских власти које  нису  нашле  решење за те бескућнике, исељена лица,  бројну  војну  популацију. Имамо случајева самоубистава, очајника који  нису могли  да исхране породицу,  па су због те срамоте дизали руку на себе.

*Војни пензионери често истичу примедбе на рад  ВМА и војног здравства уопште. Каква су ваша сазнања о томе?

-И даље нам је велики проблем наше војно здравство у коме се,  уз сву афирмацију ВМА као институције,  обичан човек и пацијент налазе у врло незавидном положају. Није проблем што се ВМА отворила према  цивилним  осигураницима, него је проблем што то није осмишљено, што је   потпуна предност дата цивилима, што одређене категорије цивила могу увек платити тај преглед, а војни  пензионери нити имају новац за тако нешто, нити им је то дозвољено. Следеће што је проблем,  да ви не можете рачунати да ћете у току године два пута  доћи  код истог специјалисте (посебно кардиолога и још неких),  што је апсурд. Мене један лекар кардиолог пита што сам донео толико папира и ја му кажем „ви сте криви!“  „Зашто?“  Реко,   ја до вас не могу да дођем деветнаест година,  а у међувремену сам променио 17 лекара;  и пошто сам га увео у мој здравствени проблем  он призна да сам  у праву. И ја сад по други пут идем код њега,  после шест месеци,  и радује ме што  коначно идем  код истог лекара.   Е,  то је велики проблем наших људи. Проблем је такође што,  уз сво разумевање запослених на ВМА,  они доводе  пацијента из ходника  преко реда и праве пометњу. Знам да се не могу лако  одбранити од познаника, али шта је ту умерено, шта је ту толерантно, шта је ту ургентно. Увек сам био против привилегија.  А замислите какав ми  је однос против привилегија које се прописују. Да ли се то уопште може разумети у војном здравству.  Барем  у лечењу не би смели да се делимо, осим по здравственом стању пацијената.

Поставља се  још  једно питање: ако су ВМА  и друге ВЗУ отворене према цивилима,  зашто и цивилне здравствене установе нису отворене према војним пензионерима? Мени се десило то да сам имао потребу за хитним прегледом,  а нисам могао да дођем  на ред  за три месеца,  па сам тада обмануо оне на шалтеру (на ВМА),  представивши се као  цивил.  Тражена ми је здравствена књижица,  а ја сам рекао да је нисам понео, да имам само личну карту, па су  ме примили. Истог дана добио сам жељеног (истог) лекара. Додуше,  он је био дежурни, па ми је рекао „аман зашто сте тако дошли?“  „Ја другачије не могу!“ Он је нудио да ми врате паре, али  мени тад није било  до пара. Мени је била потребна  здравствена услуга. Сад сам у компјутеру и не могу више то да злоупотребим,  а колико сам пута вршио разне прегледе код цивила,  приватно,   да не причам.

Цивили су се изборили да имају краћи рок чекања код специјалисте,  а ми нажалост још нисмо. За  баналан ултразвук морате чекати три месеца, па и  до шест месеци. А шта се дешава са пацијентом за то време никог није брига.

Кажу да војни пензионер, ако је потребно и не може да чека на заказани преглед, може да се јави и у  Хитну службу на ВМА. Можда је то тако. Али  ја знам случај да је пацијент преноћио на одређеном одељењу, јер кревет је нађен где је нађен, да би начелник одељења ујутру питао  „шта ћете  ви ту,  крећите кући!“,  шта њега брига што је дошао са хитне, није његов пацијент, тај кревет је био намењен за другог.  И још се догоди да та особа није читала  шта је потписала на отпусној листи, па кад је дошла кући  има шта да види: на отпусној листи  пише „на свој захтев отпуштен са ВМА“.  Само је преноћила. Бар да су јој измерили температуру,   па да су је упитали због чега је била у хитној. Не,  речено јој је: „правац кући!“ То је заиста срамота! А реч је о супрузи војног осигураника.

Са начелником ВМА треба уприличити контакт и изнети му стварне проблеме, јер  само заједнички можемо нешто урадити.

Ми смо нација која све више стари, поготово ми војни пензионери, па би требало озбиљно размишљати   геронтолошким центрима.  О томе се дуго прича а мало шта ради.

*У којим елементима може да се унапреди рад Удружења?

-Квалитет удружења треба гледати и тако да смо ми организацијски стигли до највећег броја наших усамљеника, па чак и у селима и приградским насељима не ради чланарине већ ради  помоћи и информисања. Било је ту ваљаних предлога за неку доградњу садашње наше организације почевши од тога да се у оквиру удружења формирају и секције. Неке општинске и градске организације  су прешле са речи на дела, па су основале разне секције, али ту се,  чини ми се,  може много више.

Мислим да смо један део правника адвоката ваљано ангажовали на помоћи нашим људима око покретања поступака разне врсте, и то треба продужити.  Жао ми је што у тој форми нисмо  успели да појачамо здравствену заштиту војних пензионера. Треба нам један већи број здравствених радника из активне службе,  из Београда,  Ниша,  Новог  Сада...  који би сагледали  ту целину у датом простору,  дали  сугестије и борили  се за права наших осигураника,  заједно са нашим  Др. Чаславом Антићем  који то чини непрекидно од самог оснивања Удружења и који заслужује сва признања.

Мислим да можемо да ангажујемо и један број наших колега пензионера, новинара и свих који се баве,  или су се бавили,  информативном делатношћу, ради  једног свестранијег  и потпунијег информисања јавности  о војним пензионерима, о чему сам и раније говорио.

Нажалост, чини ми се да нас све више захвата нека врста апатије, не знам ни како бих то назвао. Сећам се примера где је на Новом Београду требало да помогнемо нашем човеку што станује под  степеништем - да га полиција не избаци.  Требало је да се скупимо у што већем броју,   а дошло нас је свега неколико. Каква је то подршка човеку?  Па и кад је реч о тзв. малом дугу државе  нама пензионерима,  сећате се колико је било  потребно времена да се то покрене; људи су мислили да ће све то неко други урадити за њих. Да ли је то нека навика, инерција,  остатак из војске  у којој се закон поштовао, што се подразумевало, или нека посебна  врста апатије,   забринутости... Ево, колико их још није тужило. Они као да не схватају да је то лично право,  не може да иде по аутоматизму, нити по наређењу.

*Хоће ли Притужба и Петиција помоћи да се војни пензионери изборе за своја права?

-Перспектива да Удружење оствари захтеве Притужбом и Петицијом је позитивна,  а пошто нас  ове структуре гоне да идемо око  Рта добре наде,  а Суецки канал нам запречили,  тако да идемо много дужим путем,   треба нам стрпљења. Тешко је схватити да морамо своју снагу да трошимо на оно што је закон предвидео, али оно што се мора – мора!

Оно са чиме  ми војни пензионери не смемо бити задовољни  није само у томе како нас третира држава,   него, пре свега,  како нас третира законодавство, јер људи који представљају државу данас су једни а сутра други. Мени је потпуно разумљиво зашто се дошло до потписивања и реализације Петиције и Притужбе надлежним органима и институцијама. То је логичан след и последица односа саме државе према нама и један  од корака на путу даље наше борбе за права, све до Стразбура.

Не бих се на томе задржавао, само бих се осврнуо на недавну одлуку Управног одбора Фонда СОВО – да војним пензионерима не припада ванредно повећање од 11, 06 одсто. Очигледно је да се држава нашла у ситуацији да нам  треба да исплати велику количину новца,  а  тај новац нема,  па је  неко донео политичку одлуку  да  Управни одбор  тако поступи. У том одбору запослени у Војсци имају један глас више од војних пензионера,  па увек  могу да нас надгласају, а по том основу они могу да донесу одлуку да нам не дају и ово што нам дају.  Откуд некоме право да вам одузме стечена права? Наравно, то треба  да се подвргне оцени уставности  јер не могу одлуке да се заснивају на нечијој доброј или лошој вољи. Имамо, рецимо, и одлуку једног од министара  који уредбом Министарства одбране поништава законску одлуку,  што је парадокс али је то годинама  на снази.

*Треба ли Удружењу тзв. стратешки партнер?

Ми као организација не бавимо се политиком, али морамо препознати која је структура, странка, од утицаја,  која поштује људска права, закон, која нам може и жели да помогне. Наш статут није забранио појединцима да се ангажују и у власти и у партијама. Удружење се принципијелно не треба опредељивати ни за кога унапред него се равноправном сарадњом са свима,  кроз институције, изборити за права.

Разговарао: М. Петровић