Познати психолог Зоран Миливојевић објавио је у ,,Политика магазину“ ауторски текст у којем се бави страхом, тескобом, забринутошћу, паником и неустрашивошћу. Наведени текст доносимо у целости.

Страх, забринутост и тескоба су разумне реакције на угрожавајућу ситуацију, али ако су претерано изражене, вероватно особа прецењује постојећу опасност.

Светска епидемија коронавируса и болести коју узрокује ретко кога оставља равнодушним. Невидљиви, микроскопски ситан непријатељ може бити присутан било где и било ко може бити угрожен. Природно је да на такву ситуацију људи реагују страховима као што су страх, забринутост, тескоба и паника.

СТРАХ. У оваквим околностима страх је природна и корисна реакција. Неки људи греше јер свој страх виде као проблем, уместо да као проблем виде ситуацију на коју реагују страхом. Сва осећања која убрајамо у породицу страхова се појављују онда када особа процени да њу или нешто што је за њу висока вредност, угрожава нешто што је јаче од ње. Због тога страх мотивише особу да се склони или побегне из ситуације у којој је угрожена и оде у ону другу у којој оно што је угрожава не постоји. На жалост, када је у питању вирус, та друга, апсолутно сигурна ситуација једноставно не  постоји.

Ако је страх од вируса короне разуман, на шта нас он мотивише? Да заштитимо себе од вируса и друге од нас. To значи да треба да се придржавамо прописаних упутстава стручњака: да често перемо и дезинфикујемо руке, користимо маске и рукавице када смо у јавном простору, смањимо социјалне контакте на минимум, итд. Сви ови поступци смањују вероватноћу да ћемо се заразити, па самим тим и страх.

Као што је страх користан за појединца, користан је и за заједницу. Што је више људи уплашено, више је људи који ће се придржавати мера заштите. Као што ћемо касније видети, најмање се придржавају ових мера они који се не плаше, који су „храбри".

ТЕСКОБА. Људи осећају тескобу (анксиозност, стрепњу) онда када процењују да нису довољно спремни да се успешно носе са својом животном ситуацијом. Током епидемије до тескобе долази зато што је свет променио свој „идентитет". То значи да је познати свет у којем су се људи осећали сигурно променио своју природу, постао контаминиран вирусом, тако да је постао друкчији, непријатељски. Људе муче разна питања у вези с неизвесном будућношћу: Колико ће ово трајати? Шта ако вирус мутира и постане опаснији? Какве ће све то имати последице по економију, домаћу и светску? Због свега тога у садашњој ситуацији осећање тескобе у односу на неизвесну будућност је такође потпуно природна и нормална реакција.

ЗАБРИНУТОСТ. Још једно осећање из породице страхова које у садашњој ситуацији има пуно оправдање да постоји. Људи постају забринути када замишљају неке негативне будуће сценарије. Сврха забринутости јесте да када замислимо неку могућу негативну ситуацију да се запитамо: шта ја сада могу да урадим да то спречим, или, ако не могу да спречим тај развој догађаја како да га дочекам спреман. Ако неко замишља да ће због ове епидемије остати без хране, да његова деца неће имати шта да једу, он жури у продавницу да би купио храну и спречио ту врсту негативне будућности.

ПАНИКА. Иако је страх користан, паника није. Људи се успаниче онда када оцењују да ће веома брзо, за дан-два или седмицу доћи до катастрофе која ће имати веома  негативне последице. Како верују да нема времена, да морају тренутно да реагују, не промисле довољно добро како да поступе, тако да вуку потезе због којих касније могу да зажале. У социјалном смислу паника је „заразна" јер када једни виде оне који су успаничени, мисле да ти други нешто знају што они не знају, тако да се покрене стампедо који прави вештачке несташице.

Иако су сва ова осећања разумна реакција на угрожавајућу ситуацију, она могу бити и претерано изражена. У том случају, вероватно је да особа прецењује постојећу опасност. Зато је добро да се разговара с блиским особама којима се верује, јер то помаже да се страхови сведу на разумну меру.

НЕУСТРАШИВИ.

Људи који се уопште не плаше у ситуацији која јесте опасна, погрешно је процењују. Резултат овог потцењивања опасности јесте што u „неустрашиви" нису мотивисани да примењују заштитне мере и тако угрожавају друге. Њихова погрешна самоувереност је велика опасност за друге. У ситуацији епидемије неодговорно понашање према себи је истовремено и неодговорно, али и кажњиво понашање према другима. На њиховом примеру видимо колико је страх корисно осећање, а колико штетан може да буде његов изостанак.