Измишљена прича о додели и одузимању једне  повеље

КАД  ЛАЖ ОСВАЈА МЕДИЈЕ

Председник Општинске организације УВП Лесковца Златомир Пешић наставља да дезинформише јавност о томе како му је, наводно, Удружење војних пензионера Србије доделило,  а затим одузело Повељу, највише признање УВПС.

Тај измишљени скандал о Повељи прво су објавиле „Јужне вести“ и „Вечерње новости“,   па неки сајтови, а ових дана и Радио-телевизија Србије у емисији „Шта радите, бре“.

Пешић је, тако, због Повеље која му није додељена,  почео праву кампању против Удружења војних пензионера Србије,   чији је члан и председник једне општинске организације УВП.

Истина је да је Општинска организација УВП Лесковца предложила  Главном одбору УВПС да се њеном председнику,  Златомиру Пешићу,  додели Повеља, али Главни одбор је, скоро једногласно (један члан суздржан), тај предлог одбио.

Пре седнице Главног одбора, за све кандидате за Повељу, које су предложиле општинске организације УВП, одштампане су  Повеље  и чекало се да Главни одбор (надлежан по Статуту) донесе одлуку о додељивању. Признања су штампана раније, према уобичајеној пракси, јер се  ретко дешавало  да Главни одбор одбије предлог општинске организације. Ипак, овога пута чланови Главног одбора одбили су предлог Општинске организације УВП  Лесковца  да се њеном председнику додели највише признање УВПС. Иако није оспораван његов допринос добром раду Општинске организације УВП Лесковац,  превагнуле су критике његових поступака који штете УВПС.

И док су припремљене и још недодељене Повеље стајале у просторији УВПС, сложене на столу, док се чекало да Главни одбор донесе одлуку о њиховом додељивању, представник Општинске организације УВП  Лесковца, без ичијег знања и дозволе, узео  је  са стола још неважеће  признање и однео га Пешићу  у Лесковац.

То је био повод  за Пешићеву причу о томе како му је УВПС доделило, па одузело Повељу, иако је добро знао да му Повеља није додељена јер су тако одлучили чланови Главног одбора УВПС.

Ту информацију добио је одмах по завршетку седнице Главног одбора, али, због неког разлога, није хтео да се помири са тим сазнањем и  већ дуже време  по медијима  „експлоатише“  једну чисту дезинформацију коју је сам смислио.

Занимљива је Пешићева упорност с којом блати своје Удружење и своју организацију, али још је занимљивије то што се гласила која му дају простор уопште не држе новинарског кодекса и правила да се чује и једна и друга страна.

Да ли је то наговештај још  свеобухватније кампање против војних пензионера, или је реч о неоствареним амбицијама и трагању за сензацијама тамо где их нема, питање је  које би најпре требало поставити господину Пешићу.