У другим нашим сталним рубрикама такође ћете пронаћи за сваког понешто.
Из пера 95-годишњака пуковника у пензији Јована Радовановића, књижевника и историчара под насловом ОД ИЛОКА ПА ДО ШИДА, ТУ СЕ БОРБА НЕ ПРЕКИДА можете прочитати о пробоју Сремског фронта пре 72 године.
Шта се догодило вицеадмиралу у пензији Душану Ракићу дознаћете ако прочитате текст под насловом НИСАМ ПСЕТО ДА МЕ ВУКУ ПО УЛИЦИ. Наиме, адмиралу, тешком инвалиду без једне ноге, полицајци су ставили лисице и одвезли у полицијску станицу јер није хтео да им покаже личну карту јер су га легитимисали на његову интервенцију што је полицијско возило паркирано на тротоару, па туда са штакама није могао да прође.
У оквиру рубрике ТРАДИЦИЈЕ под насловом ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ, бавећи се феноменом косовског завета потпуковник у пензији Вукота Вртикапа пише: ,,Идеја царства небеског идеја је вечне слободе, слободер која се не поклања, већ се до ње стиже борбом непрестаном, мучеништвом и жртвом. Срби се нису предавали након пораза у Косовској бици, већ су битку пренели на виши духовни план”.
Анализирајући недељник ,,Српска војска“ од 1908. до 1912. Године под насловом ЈАЧАЊЕ МОРАЛНЕСНАГЕ ВОЈСКЕ пуковник у пензији Велимир Иветић наводи: Принципи на којима опстаје и развија се свака војска и даље су се афирмисали, али су обогаћивани хуманијим садржајима. Основна карактеристика прилога о моралној снази је интегративно разматрање, а посебно у вези са применом знања у пракси - рату. Основни захтев, који се често истицао, био је да се морална снага изграђује и јача стално: у свакој ситуацији, у свакој активности и од свих”.
Настављамо са објављивањем чињеница о погубном дејству муниције са осиромашеним ураном којом нас је гађао НАТО 1999. Године под насловом СРЕБРНИ МЕТАК ТИХО УБИЈА“. Аутор текста генерал-мајор у пензији Слободан Петковић између осталог наводи: ,, Проблеме здравственог стања становништва у појединим рејонима на територији Србије нико на нивоу државе плански и организовано не прати и не анализира, иако је у драстичном порасту број оболелих од одређених болести које могу бити у узрочно-последичној вези са употребом муниције са ОУ.“
У оквиру рубрике ДРУШТВО под насловом ,,СВЕТИОНИК ИСТИНЕ О НАШЕМ ВРЕМЕНУ“ доносимо занимљив прилог о Удружењу ,,Милутин Миланковић“ у којем се, између осталог, каже Како време пролази, све жешће на површину светског океана испливава истина о научнику светског формата, који нас је планети представио у најбољем светлу, а ми, изгледа, још увек нисмо пронашли начина како да валоризујемо те непроцењиве вредности“.
То удружење је касније иницирало формирање Удружења војних пензионера Србије.
,,Уз присуство високих званица, бројних гостију и чланова удружења, 19. априла обележена је 25. годишњица УПВЛПС. Свечана конференција одржана је у Великој сали Дома ваздухопловства Земун. Том догађају присуствовали су командант РВ и ПВО генерал-мајор Ранко Живак, пуковник Драган Лазаревић и мајор Никола Ковачић, из Команде РВ и ПВО пензионисани генерали и команданти РВ и ПВО; у име УВПС председник Љубомир Драгањац, генерал потпуковник у пензији и председник Извршног одбора ГО Зоран Вучковић; оснивачи и ранији председници УПВЛПС“...
Са свечаног скупа поводом 25 година од оснивања Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца под насловом ,,ВЕЛИКА СПОМЕН-ДИПЛОМА НАШЕМ УДРУЖЕЊУ“ доносимо извештај у коме између осталог стоји:
У рубрици АКТУЕЛНО  под насловом ,,Порез на симбол војничке части“  бавимо се порезом на пиштоље. У јавности је недовољно познато да је Србија једна од ретких, а по неким изворима и једина држава на свету, која је увела порез на лично наоружање. Та мера погодила је понајвише војне пензионере, али не и пензионере МУП-а. У васцелој пракси као да се заборавља да је пиштољ  деценијама својеврстан симбол и статус војничке професије. Да ли je уобичајено да се порез плаћа на симболе? Изгледа смо ми, вазда, нешто посебно. Можда би занимљиво било да сазнамо ко је родоначелник идеје да се уведе порез на лично оружје. Увели су га „досовски” моћници, а одржао се све до данашњих дана.

Уколико се настави са досадашњом праксом, то јест са годишњим увећањем пензија за 1,25 или 1,5 одсто, примања пензионера чије су месечне принадлежности веће од 25.000 динара биће тек за 15 до 20 година враћена на ранији ниво. При томе, по свему судећи, неће бити надокнађена инфлација. А неумољива статистика показује да су јесенас и зимус цене пољопривредних производа увећане за око 10 одсто. Претпоставља се да ће плате бити увећаване бржим темпом, па се лако може догодити да део пензионера прима пензију која ће, можда, бити умањена и за 60 одсто у односу да су у радном односу. Да је ситуација у Србији повољнија, можда би спас за део млађих пензионера био да се поново запосле. Са пензијом и платом би лакше преживели реформе“...

У уводном тексту под насловом МАЛО РАЗЛОГА ЗА ОПТИМИЗАМ пише: ,,Зар не би било праведније да се онима којима је највише одузето, сукцесивно највише враћа, како би постали равноправни у односу на друге грађане, па тек онда повећају плате државним службеницима. Да ли се заборавља чињеница да су пензије стечено право?
Из штампе је 28. априла изашао 159. број „Војног ветерана“ који на 32 странице доноси више занимљивих прилога.