Решењем Уставног суда број Уж 1105/2015, од 25. 4. 2016. године одбаченa је уставна жалба двојице војних пензионера у вези са остваривањем права на ванредно повећање пензија за 11,06 одсто од 1. 1. 2008. године и потврђена вредност бода од 9,02 динара и застарелост потраживања преко три године од дана подношења тужбе.

Удружење војних пензионера с тим у вези проучава решење Уставног суда Србије, консултује правне стручњаке и утврђује какве су шансе у погледу правног исхода, ако се спор настави пред Међународним судом за људска права у Стразбуру.

С обзиром на значај, наведено решење Уставног суда доносимо у целости, изостављајући само имена и презимена двојице војних пензионера на које се тај правни акт односи:

Република Србија

УСТАВНИ СУД

Број: Уж- 1105/2015

25. 04. 2016. године

Б е о г р а д

Уставни суд, Мало веће, у саставу: судија др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић и др Драган Стојановић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Xxxxx Xxxx и Xxxxxx Xxxxx, обојице из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. марта 2016. године, донеоје

Р Е Ш Е Њ Е

Одбацује се уставиа жалба Xxxxxxx Xxxxxx и Xxxxx Xxxxxx изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5124/14 од 4. децембра 2014. године.

О б р а з л о ж е њ е

1. Xxxxxxxx Xxxxxxx и Xxxxx Xxxxxx, обојица из Београда, изјавила су 18. фебруара 2015. године, преко пуномоћника Xxxxxxx Xxxxxxx, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5124/14 од 4. децембра 2014. године, због повреде члана 21. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

Уставном жалбом се оспорава другостепена пресуда донета у парничном поступку који су подносиоци уставне жалбе водили у својству тужиоца против Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање Београд, ради накнаде штете због мање исплаћених износа припадајуће пензије за период од 1. јануара 2008. године до априла 2014. године. Другостепена пресуда се оспорава у делу у коме је тужбени захтев подносилаца правноснажно одбијен као неоснован.

Подносиоци уставне жалбе указују да је њихов тужбени захтев одбијен у делу који се односи на потраживања из периода од 1. јануара 2008. године до децембра 2009. године, јер је другостепени суд погрешно нашао да су потраживања у том делу застарела због тога што је протекао трогодишњи рок застарелости из члана 376. Закона о облигационим односима. Наиме, подносиоци сматрају да су, у конкретном случају, арбитрерно примењене одредбе о застарелости. Такође, подносиоци истичу да је Апелациони суд у Београду приликом усклађивања пензије требало у обзир да узме и сва ранија усклађивања, те да увећање пензије од 11,06% примени на вредност бода за обрачун пензије од 9,40 динара, уместо на вредност бода од 9,02 динара.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као носебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено значи да Уставни суд није надлежан да, поступајући по уставној жалби, као инстанциони (виши) суд још једном испитује законитост оспорених аката или радњи, па из тих разлога формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.

3. У конкретном случају, Апелациони суд у Београду је у оспореној пресуди истакао да је исплатом пензије без увећања од 11,06% тужени неправилним радом тужиоцима причинио штету, у смислу одредбе члана 172. Закона о облигациоиим односима („Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99). Наиме, одредбом члана 193. став 1. Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС", бр. 116/07, 88/09 и 101/10), прописано је да се усклађивање износа пензија војних осигураника остварених до дана ступања на снагу овог закона, као и пензија остварених по ступању овог закона на снагу, врши по динамици и на начин утврђен законом којим се уређује пензијско и инвалидско осигурање, због чега је тужени морао, по службеној дужности и на основу закона, да пензије и друга примања војних осигураника усклађује по истој динамици, што даље значи да је за подносиоце уставне жалбе штета настајала сукцесивно - сваког месеца за који му је пензија исплаћена у мањем износу, без увећања у висини од 11,06%. Имајући у виду наведено, за Уставни суд је прихватљив став Апелационог суда у Београду да се у конкретном случају примењује трогодишњи рок застарелости из члана 376. став 1. Закона о облигационим односима. Како су подносиоци тужбу ради накнаде штете поднели 16. јануара 2013. године, односно 17. јануара 2013. године, то је, у уставноправном смислу, прихватљива и аргументована оцена другостепеног суда да је основан приговор застарелости туженог када је у питању предметно потраживање за период од 1. јануара 2008. године па закључно са децембром 2009. године. Поред тога, Апелациони суд у Београду нашао (је) да је обавеза туженог - Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање била да од 1. јануара 2008. године усклађивање пензија војних осигураника врши по динамици и на начин утврђен законом којим се уређује пензијско и инвалидско осигурање, јер је од тог датума ова категорија пензионера укључена у општи систем пензијског и инвалидског осигурања. У складу са тим тужиоцима на име мање исплаћене пензије у утуженом периоду припада износ означен у изреци другостепене пресуде са припадајућом законском затезном каматом, а који износ се добија када се увећање од 11,06% примени на вредност бода од 9,02 динара, јер ако би се као основица узела вредност бода од 9,40 динара (на чему подносиоци уставне жалбе инсистирају), усклађивање пензија војних осигураника било би извршено за додатних 4,21%. Имајући у виду наведено, Уставни суд констатује да је овакав закључак другостепеног суда уставноправно прихватљив, као и да је оспорена пресуда заснована (на) уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, па је стога, полазећи од претходно наведеног, оценио да се наводи подносилаца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђсње, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као ревизијски суд преиспита и оцени законитост оспореног акта.

У односу на позивање на повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд истиче да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно самостално људеко или мањинско право или слобода, већ се утврђује начело у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, те да до његове повреде може доћи само уколико је истовремено утврђена повреда неког одређеног људског права или слободе, с обзиром на његову акцесорну природу.

На основу изложсног, Уставни суд је, сагласно рдредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 и 103/15), одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.

4. С обзиром на изнето, Суд је, на основу одредаба члана 42в став 1. тачка 1) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.

ПРЕДНИК ВЕЋА

СУДИЈА

Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.

За тачност отправка:

4585016.0141.152/1