Председник УВПС Љубомир Драгањац упутио је нову Иницијативу Уставном суду Србије ради оцене уставности и сагласности са општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима Закона о привременом уређеђивању начина исплате пензија. Иницијатива је Уставном суду  упућена 25. априла.

Сви они који желе да поднесу Уставну иницијативу лично, могу да користе текст Иницијативе које доносимо у целости:

Наосновучлана 168.став 2. УставаРепубликеСрбије, („Службени гласник РС“, 83/06),подносимо

 

ИНИЦИЈАТИВУ

За покретање поступка ради оцене уставности и сагласности са општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима

ЗАКОНА О ПРИВРЕМЕНОМ УРЕЂИВАЊУ НАЧИНА ИСПЛАТЕ ПЕНЗИЈА

(„СлужбенигласникРепубликеСрбије“, бр. 116/2014 од 27. oктобра 2014. године)

 

Р а з л о з и

Законом о привременом уређивању начина исплате пензија (у даљем тексту: Закон)  прописано је смањење пензија већих од 25.000 а мањих од 40.000 динара за 22%, а оних које су веће од 40.000 динара за 25%, почев од исплате за месец новембар 2014. године. Закон је у целини неуставан и противан општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима, а из следећих разлога:

 

 

I.Повреде Устава Републике Србије

Пензија,односно висина пензије, је имовинско право, које је садржано у корпусу људских права гарантованих Уставом, па се и на пензије односе све одредбе Устава којима се штите људска права.

Конкретно:

1). Чланом 20. Устава прописано је да се достигнути ниво људских права не може смањивати, те да та права могу бити ограничена законом само ако то допушта Устав, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи и без задирања у суштину зајамченог права. Ова одредба Устава је драстично прекршена. Мада је у називу Закона и његовом члану 1. наведено да се њиме „уређује начин исплате пензија“, чиме је маскирана суштина, Законом се битно смањује висина односно износ по Закону о ПИО утврђене пензије. При томе, чланом 1. Закона одређен је почетак али не и крај исплате тако умањених пензија, па би по слову Закона то смањење могло трајати у недоглед, пошто Закон нес адржи ни одредбу која би, макар посредно, дефинисала трајање исплате умањених пензија.

Одредбама члана 2.и 3. Закона пензије су умањене у мери која значи битно смањење стеченог права на пензију, што уз неограничен рок трајања умањења, као и одредбу члана 4. да се исплате умањених пензија сматрају коначним, значи задирање у суштину права на пензију заснованог на Закону о ПИО.

2). Чланом 21. Устава забрањена је свака дескриминација, непосредна или посредна, при чему се, поред осталих основа евентуалне дискриминације, посебно апострофира забранаискриминације по основуи мовног стања и старости.Супротно цитираној одредби, Законом у целини дискриминисани су пензионери у односу на остале категорије становништва, па и у односу на запослене у јавном сектору, јер су поједине пензије смањене и преко 20%, док су плате у јавном сектору једнако смањене за 10%, па је износ смањења тих пензија и 100% већи одсмања плата, а бројне друге категорије становништва немају никаквих обавеза у сврху стабилизовања државних финансија. У оквиру пензионерског корпуса, дискриминисани су они са већим квалификацијама, стажом и уплатама у пензиони Фонд, јер се њихове пензије умањују у већем проценту и апсолутном износу, а њихов егистенцијални положај релативно више погоршава у односу на остале пензионере.

3).Чланом58. Уставајамчисемирноуживањеимовинскихправастеченихнаосновузакона и прописуједатаправамогубитиодузетаилиограниченасамо у јавноминтересуутврђеномнаосновузакона, узнакнадукојанеможебитинижаодтржишне.Супротно томе, Закономсеодпензионерабесповратноодузимадеопензијестеченепо закону.ПоУставу, моглобисезакономограничитирасполагањеделомпензије, алисамоузправичнунакнаду.Тозначидабисемоглазаодређеновремеисплаћиватимањапензијаодпозаконустечене, алисамокаопозајмица, којаби, попрестанкупотребекојајујеизазвала, билавраћенаузодговарајућукамату.

4.).Чланом70. Устава прописана је обавеза Републике Србије да се стара о економској сигурности пензионера.У образложењуПредлога Закона Влада наводи да су „разлози за доношење овога Закона садржани ... у потреби да се обезбеди финансијска одрживост пензионог система ..имајући у виду околност да су средства обезбеђена у Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање недовољна ...“. Овакво образложење је цинично, јер је садашње стање средстава у Републичко мфонду за пензијско и инвалидско осигурање управо последица тога што Република Србија кроз дужи период уназад није извршавала своје обавезе изчлана 70.ст. 2. Устава и Закона о пензијском и инвалидском осигурању, а то углавном не чини нисада. Извршна власт је толерисала и толерише неуплаћивање доприноса за ПИО, ненаменско трошење средстава Фонда за ПИО, узурпацију непокретне имовине Фонда и слично. Кривицом извршне власти Републике Србије Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање је девастиран, а зато се, ни криви ни дужни, кажњавају пензионери трајним и драстичним смањењем пензије. Стога, Закон је не само несагласан већ директно супротан одредби става 2. члана 70. Устава.

 

II.Повреда Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода

 

Повреда члана 1. II Протокола уз Конвенцију o људским правима и основним слободама о заштити имовине, који гласи:

 

„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Предходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.“

Сагласно цитираној одредби, а и пракси Европског суда за људска права, одузимање или ограничење права на уживање имовине допуштено је само ако су кумулативно испуњена три услова: 1) мора бити легaлно – под условима прописано законом, 2), легитимно – у јавном или општем интересу и 3.)пропорционално – сразмерно циљу који се њиме жели постићи односно, да лице на које се ограничење примењује не може бити подвргнуто произвољном третману и тражити да сноси превелики терет у остваривању легитимног циља.

 

У овом случају није испуњен ни један од напред наведених услова.

 

1) Услов ЛЕГАЛНОСТИ

 

Пензије су смањене по сили закона ступањем на снагу противречног Закона о привременом начину уређивања исплате пензија, који не испуњава елементарне услове једног општег акта, јер: декларативно констатује циљ због кога је донет, дерогира системски Закон о пензијском и инвалидском осигурању, (у даљем тексту: Закон о ПИО) произвољан је, селективан, дискриминаторан, непропорционалан, нејасан, непредвидивих последица – у наслову привремен а неограниченог и неодређеног рока трајања, не уређује начин на који ће се пензије исплаћивати већ скрива њихово смањење сабирањем, одузимањем, множењем некаквих коефицијената, на начин који ремети међусобни однос и висину законом утврђених пензија и на противуставан начин задире у зајамчено право на имовину, без права на делотворно правно средство.

Пензијско осигурање уређено је системским Законом о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, бр. 34/2003, 64/2004, 84/2004, 85/2005, 101/2005, 63/2006, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93,/2012, 62/2013, 108/2013 и 75/2014). Висина пензије и право на њено усклађивање утврђено је у складу са Законом о ПИО, зависно од дужине улагања (радног стажа), и висине основице (висине уплаћиваног доприноса) по основу обавезног пензијског осигурања, према критеријумима садржаним у закону на дан остваривања права о чему је кориснику издато решење. Другим речима, висина пензије и право на њено усклађивање (садржано у диспозитиву решења) утврђено је коначним решењем надлежног органа Фонда за пензијско и инвалидско осигурање.

 

Коначно решење је основ стицања имовинског права зајамченог чланом 58. став1. Устава.

Пошто пензија има статус имовинског права стеченог на основу закона, свака измена закона делује убудуће (pro futuro) и не може задирати у већ утврђено право, јер је чланом 197. Устава забрањено повратно дејство закона.

Закон о ПИО не предвиђа могућност смањења пензија, већ искључиво њихово усклађивање по члану 80., чија примена је обустављена, доношењем оспореног Закона. Усклађивање пензије не представља њено повећање већ одржавање на одређеном нивоу, исплаћује се ретроактивно и представаља законски механизамза очување економске сигурности пензионера. Међутим, реформом пензионог система, поред пооштравања услова за оставривање права, извршена је промена формуле на основу које се врши усклађивање – индексација пензија из члана 80. Закона о ПИО, која је довела до неповратног заостајања пензија за зарадама и пада животног стандарда пензионера.

Смањење пензија оспореним Законом, селективним и прогресивним одузимањем дела пензија, прекршена је и Забрана опште дискриминације прописана чланом 1. Протокола број 12. уз Конвенцију о заштити људских права и основних слобода, која гласи:

1. „Уживање сваког права које закон предвиђа мора се обезбедити без дискриминације по било ком основу, као што је пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус.

2.  Јавне власти не смеју ни према коме вршити дискриминацију по основама као што су они поменути у ставу 1.“

Последице оспореног Закона са гледишта владавине права и правне сигурности су поражавајуће из следећих разлога:

Поред тога што су пензије оспореним законом смањене, на начин како су смањене, укинуто је и право на њихово усклађивање из члана 80. Закона о ПИО, додатним чланом 80б који гласи:

„Изузетно од члана 80. овог закона, за време примене Закона о привременом уређивању начина исплате пензија, пензије се могу повећавати само у складу са законом којим се уређује буџетски систем и законом којим се уређује буџет.“

 

На овај начин,из системског Закона о ПИО у Закон о буџетском систему пренете су надлежности која се тичу суштинских права пензионера, њиховог животног стандарда и економске сигурности, тако да је, чланом 27е, предвиђено да се повећање пензија може вршити само у години у којој се процењује да ћеучешће пензија у БДП бити до 11%., или никад. Истим чланом је предвиђено да о проценту повећања пензија одлучује Влада на предлог министарства. То даље значи да економска сигурност пензионера, а фактички и висина њихових пензија зависи од воље надлежног министра и одлуке Владе. Закон о ПИО убудуће треба да представља само основицу за стартни обрачун пензија, које ће овај „трајно – привремени“ Закон одмах умањити, тако док све пензије једног дана не буду изједначене.

2. Услов ЛЕГИТИМНОСТИ

 

Према члану 173. Закона о ПИО – Република је гарант за обавезе фонда за оставривање права по основу обавезног пензијског и инвалидског осигурања (државна гаранција).

Ако је држава гарант права из обавеза које проистичу из Закона о ПИО, а притом јој не прети банкрот ни неликвидност, онда нема ни уставног ни законског основа, а понајмање моралног оправдања да штедњу, и то у највећем обиму, спроводи на гарантованим и зајамченим правима. То значи да се штедња не може спроводити неиспуњењем законских обавеза, а истовремено буџет трошити нерационално и нетранспарентно и из године у годину субвенционисати разни привредни субјекти, а нарочито јавна предузећа, која поред свих дотација изнова производе још веће губитке који се покривају новим задуживањем и државним гаранцијама и тако повећава јавни дуг на терет пореских обвезника и све већег сиромаштва већине грађана. И поред смањења плата и пензија, јавни дуг у 2015. години повећан је за две милијарде ЕВРА, јер није извршено најављено смањење субвенција и неоправданих трансфера из буџета. Нема тог „економског изума“ који овај процес може зауставити селективним мерама, неоствареним обећањима, вечитим изузецима, урушавањем закона и кршењем Устава.

Дотације ПИО фонду из буџета за исплату пензија нису узрок финансијских проблема државе, нити кривица пензионера, јер:

-          Проценат дотације из буџета ПИО фонду за испалту пензија, у периоду од 2012 – 2014. године значајно је опао, са 48,22% на 41,86%, и поред њиховог редовног усклађивања, а да се притом број пензионера није смањио.

-          Трансфери средстава из буџета углавном се не односе на права из пензијског и инвалидског осигурања, већ на расходе државе по члану 8. Закона о ПИО (повећање обавеза које настају услед стицања и остваривања права под посебним условима за одређене категорије осигураника, затим дуг војним пензионерима, туђа нега и помоћ и др).

-          Држава је узурпирала и преузела сва управљачка права фода и самостално управља, одлучује и располаже његовом целокупном огромном имовином, коју чине некретнине, хартије од вредности, камате од остварених пласмана сопствених прихода фонда, субвенције и донације, приходи остварени продајом друштвеног капитала, друштвених и јавних предузећа или њихових делова, дивиденде на акције по основу ранијих улагања средстава за пензијско и инвалидско осигурање и други приходи (члан 169 Закона о ПИО). Притом ПИО фонд није државна институција, већ правно лице са статусом организације обавезног социјалног осигурања у коме се остварују права из пензијског и инвалидског осигурања и обезбеђују средства за ово осигурање из реда осигураника, послодаваца и корисника права и држава никада није самостално управљала фондом, већ равноправно са осталим улагачима.

Према подацима из Билтена Републичког фонда ПИО за месец децембар 2014. године, види се да од укупно 1.739.162 пензионера 94,5% прима пензију до45.000 динара или 365 ЕУР, само 4,3% пензионера прима до 60.000,00 и 1% до 80.000,00 динара, а преко тог износа занемарљивих0,2%.Просечна нето зарада за 2015. години износила је 44.433,00 динара, а за децембар месец већ 51.485,00 динара. Просечна пензија за новембар и децембар 2015. године износила је 23.212,00 динара односно 52,6% од просечне нето зараде.

 

И поред оваквих мизерних пензија које су угрозиле економску сигурност пензионера, законодавац је посегао за неуставним смањењем. Шта је следеће?! Одузимање некретнина, поновно заснивање сустанарских односа или још отвореније кршење људских права са неким новим „легитимним циљем“ који осмисли влада за потребе новог задужења код ММФ, за сва јавна средства која у међувремену буде потрошила, а потрошиће их са оваквим начином штедње и без икакве контроле дискреционих овлашћења.

 

3. Услов ПРОПОРЦИОНАЛНОСТИ

 

Линеарно умањење плата од 10%, независно од њихове висине и прогресивно умањење пензија до 25% зависно од њихове висине, представљају несразмеран терет у остваривању истога циља. Осим тога, ради се о произвољном третману и лицитираном смањењу пензија, почев од тога да се „пензије неће дирати јер пензионерима нема шта да се одузме“,(Вучић), затим да ће плате и пензије бити умањене до 10% а могуће и мање, (Вујовић), да би запослени у јавним предузећима као највећи губиташи били изузети из штедње, плате смањили за 10%, а пензије противуставно до 25% са скандалозним објашњењем министра финансија.

Поред посредне дискриминације путем непропорционалног, несразмерног и произвољног третмана пензионера како у односу на запослене у јавном сектору, тако и у односу на запослене у јавним предузећима изузетих из мера штедње, премда су извор задужености и дефицита буџета, извршена је и повреда члана 14. Конвенције о Забрани дискриминације због различитог међусобног третмана пензионера. Није исто кад се неком са 40 година стажа осигурања по највишој основици уплаћених доприноса, одузме 25%, пензије, а другом са 15 година стажа по најнижој основици, не умањи ништа, јер му је пензија мала.

 

 

ДЕЛОТВОРАН ПРАВНИ ЛЕК

 

Члан 13. Конвенције

Право на делотворни правни лек

 

„Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству“.

 

Правна ситуација настала доношењем Закона никако се не би могла уподобити са усклађивањем пензија, јер се пензије усклађују на основицу утврђену коначним решењем усклађену до октобра 2014. године, која основица је оспореним Законом смањена, чиме је фактички извршена измена коначног решења, без права на жалбу, супротно одребичлана 36. став 2. Устава и члана 13. Конвенције.

 

Оспореним Законом, поред наведених одредби Конвенције као и судске праксе Европског суда за људска права, прекршене су и одредбе Устава: члан 3. владавина права, члан 4. став 4. независност судске власти, члан 18. непосредна примена зајамчених права, члан 19. сврха уставних јемстава, члан 20. ограничење људских права, члан 21. став 3. забрана дискриминације, члан 36. став 2. право на правно средство, члан 58. право на имовину, члан 70. став 2. економска сигурност пензионера, члан 194. хијерархија домаћих и међународних општих правних аката и члан 197. став 1. забрана повратног дејства закона, све у смислу навода овеИницијативе.

 

Противно одлука тога суда по овој иницијативи треба да остане запамћена и да је Устав највиши правни акт једне државе, који прописује, гарантује, чува и штити људска права и слободе, чија примена контролише и ограничава власт и обуздава њену моћ и самовољу. Прекршити Устав значи урушити правни систем и отворити врата аутократији. Судије Уставног суда треба да буду симбол заштите Уставног поретка, без обзира на цену, притиске и утицај власти.

 

Законодавац је до сада, (почев од реформе пензионог система 2003. године) променом начина усклађивања пензија нивелисао њихову висину, али никада на овакав начин који ремети међусобни однос по висини законом утврђених пензија, нити је икад задирао у институте зајамчених права.

 

Сасвихнапредизнетихразлога

 

П Р Е Д Л А Ж Е М

 

1)      Да Уставни суд прихвати ову иницијативу и по спроведеном поступку утврди да Закон о привременом уређивању начина исплате пензија („Службени гласник Републике Србије“, бр. 116/2014 од 27. октобра 2014. године) у целини није у сагласности са Уставом Републике Србије и општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима, и

 

2)      Да, основом чл. 56. Закона о уставном суду, до доношења коначне одлуке обустави извршење умањења пензија прописано предметним Законом.

 

ПОДНОСИЛАЦ ИНИЦИЈАТИВЕ