У прилогу објављујемо пример текста Уставне жалбе коју је потребно уложити Уставном суду Србије у следећим случајевима:

(1)   Када је Основни суд донео пресуду са вредношћу бода од 9,02 динара и застаре од три године, а после уложене жалбе Апелациони или виши суд то потврдили пресудом;

(2)   Када је Основни суд донео пресуду са вредношћу бода од 9,40 динара и за цели период, а после уложене жалбе РФ ПИО Апелационом или Вишем суду то преиначили на 9,02 динара и три године застаре;

(3)    Када је основни суд донео пресуду са вредношћу бода 9,40 динара за цели период или за три године, пресуде постале извршне, а РФ ПИО, после наплаћене штете, уложио ревизију Врховном касационом суду, а овај ревизијом пресудио са вредношћу бода од 9,02 и три године застаре.

Уставну жалбу је потребно уложити у року од 30 дана од пријема пресуде Апелационог или Вишег суда.

 

 

*     *     *

 

УСТАВНОМ СУДУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

 

Пуномоћник ДРАГАЊАЦ ЉУБОМИР, из Београда – ул. Кумановска број 16/10, адвокат Милорад Вукосав, по пуномоћју у прилогу, на основу члана 170. Устава Републике Србије, подноси насловном Суду, следећу

 

УСТАВНУ ЖАЛБУ

у 3 примерка са ... прилога

+ пуномоћје уз први примерак

Против:

 

-          Пресуде Апелационог суда у БеоградуГж број 799/15 од 04.03.2015. године, коју је пуномоћник Драгањац Љубомир примио 27.03.2015. године и

 

 

п р е д л а ж е

 

Да Уставни суд Србије УСВОЈИ ОВУ УСТАВНУ ЖАЛБУ и да на основу члана 3. У вези члана 32. Став 1., члана 21. Став 1 и члана 36. Став. Устава Републике Србије УТВРДИ ДА СУ НАВЕДЕНОМ ПРЕСУДОМ ПОВРЕЂЕНЕ ПОМЕНУТЕ УСТАВНЕ ОДРЕДБЕ НА ШТЕТУ Драгањац Љубомира И ДА ЈЕ ПО ТОМ ОСНОВУ УКИНЕ – ПОНИШТИ И ДА НАЛОЖИ АПЕЛАЦИОНОМ СУДУ У БЕОГРАДУ ДА ДОНЕСЕ НОВУ ПРЕСУДУ КОЈОМ ЋЕ ОТКЛОНИТИ УТВРЂЕНЕ ПОВРЕДЕ.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Драгањац Љубомир је поднео Првом основном суду у Београду тужбу против Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање из Београда, због накнаде штете на име мање исплаћених пензија, а након обављеног економско-финансијског вештачења уредио је тужбу на начин да је тражио да му исплати за период од 01.01.2008. године до 31.12.2013. године – по почетној вредности бода од 9,40 динара укупно 506.833,82 динара са законском затезном каматом.

 

Првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев и пресудом П број 7876/13 од 16.12.2014. године обавезао претходно поменутог туженог да овде жалиоцу за период од 01.01.2008. године до 31.12.2012. године, по почетној вредности бода од 9,02 динара плати новчане износе наведене у изреци са законском затезном каматом, а при томе је одбио тужбени захтев за плаћање за период од 01.01.2008. године до 31.12.2009. године.

 

Против првостепене пресуде изјавили су жалбе тужилац – овде жалилац и тужени, па је Апелациони суд у Београду донео пресуду Гж број 799/15 од 04.03.2015. године, којом је преиначио првостепену пресуду тако што је одби изјављене жалбе. На тај начин. Исцрпљена су сва редовна правна средства, па је првостепена пресуда уз Гж пресуду постала правоснажна, а пуномоћник Драгањац Љубомир је исту примио 27.03.2015. године, а то значи да ову жалбу подноси у законском року.

 

Докази:

 

1. 1. Пресуда Првог основног суда у Београду П број 7876/13 од 16.12.2014.године.
2. 2. Жалба тужиоца против првостепене пресуде.
3. 3. Пресуда Апелационог суда у Београду Гж број 799/15 од 04.03.2015. године.

 

Приликом доношења пресуде, Апелациони суд у Београду учинио је повреде предходно наведених Уставних одредби на штету подносиоца жалбе, па да пођемо редом:

 

I.

 

ПРАВО НА ПАРНИЧНО СУЂЕЊЕ из члана 32. Став 1. Устава Републике Србије.

 

Према наведеној уставној одредби, свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама .... . Према нашем гледишту, цитирана уставна норма више је него хасна и она заправо представља темељ целокупног система ове државе.

 

Право на парнично суђење нарушено је на штету подносиоца жалбе, у више нивоа, који ће ради прегледности бити посебно приказани, а потом ће бити извучени и одређени закључци, који потврђују наше гледиште да се у конкретном случају ради о грубом нарушавању овог уставног начела. Сходно изнетом, цитиране уставне одредбе су потврђене право по питању почетне вредности бода овде жалиоца, а потом по питању става другостепенг суда да је уонкном слчј наступилазатара потраживаза приод д 01.2008. годе о крадецембра 29.одине увез инетог, посбо укзјемо на следећолти:

 

I/1.

 

У односу на почетну вредност бода, Апелациони суд у Београду ван контекста целине налази да се:

 

-          Ванредно усклађивање пензија од 01.01.2008. године по решењу туженог од 25.01.2008. године вршено у односу на пензије у 2007. години.

-          Вредност бода коришћена за обрачун војних пензија од 01.07.2007. године до 31.12.2007. године износила је 9,02 динара.

-          Одлуком министра одбране извршено је усклађивање пензија војних осигураника за 4,21% почев од 01.01.2008. године – од истог датума када је решењем туженог извршено ванредно усклађивање пензија за 11,06% и

-          Због тога се проценат ванредног усклађивања од 11,06% у односу на пензије чији су корисници војни осигураници од 01.01.2008. године примењује на основицу која представља вредност бода од 9,02 динара јер када би се узела као основица вредност бода од 9,40 динара, усклађивање пензија војних осигураника било би извршено и за још додатних 4,21%.

 

Предходно наведено налажење Апелационог суда, посматрано са уставно-правног аспекта, у односу на овде жалиоца представља како нарушавање права на парнично суђење, тако и поступање у коме је садржана дискриминација њега као војног пензионера у смислу довођења жалиоца у неравноправан положај у односу на све остале пензионере у нашој држави. Када ово наводимо, имамо у виду следеће неспорне чињенице:

 

1. 1. Овде жалилац се, сходно члану 193. став 1. Закона о Војсци Србије налази у систему ПИО од 01.01.2008. године. У овој систем, жалилац је ушао са вредношћу бода од 9, 40 динара, а не 9,02 динара. Ово је полазиште и с тога је другостепени суд имао обавезу да пође од ове чињенице, а не да врши одузимање повећања које је донео Министар одбране РС. Другчије речено, Апелациони суд је на описани начин прекорачио своју надлежност јер једноставно није имао право да мења постојеће одлуке.
2. У вези одлуке Министра одбране РС треба указати да се у конкретном случају ради о увећању од 01.09.2007. године, које се примењује од 01.01.2008. године, како је уосталом и наведено у тој одлуци. (одлука о усклађивању војних пензија за 2007. годину Службени војни лист број 13 од 20.03.2008. године). Наиме, наведеног датума министар одбарне је донео одлуку на 9,40 динара и сходно члану 261. став 1. и 2. тада важећег Закона о Војсци Југославије стечен је услов за повећање војних пензија за 4,21% али се то могло, основом поменутог Закона, реалозовати тек од 01.01.2008. године јер је било мање од 5%.

 

Из изнетог произилази:

 

-          Да се увећање војних пензија од 4,21% односило на 2007. годину, како је уосталом и наведено у тој одлуци. Када при томе Апелациони суд наводи да се усклађивање пензија по решењу туженог од 25.01.2008. године вршило у односу на пензије у 2007. години, онда се по логици ствари отвара питање из којег разлога се почетна вредност бода – основица од 9,40 динара није односила и на овде жалиоца.

 

Када је реч о усклађивању пензија, сматрамо нужним да укажемо на још једну посебно важну чињеницу, а из које се јасно види колико је Апелациони суд у Београду ван контекста целине ценио увећање пензије војним пензионерима за 4,21% и колико је на тај начин дискриминаторски поступио у односу на ову групацију. У циљу конкретизације ових навода, указујемо да су у току 2007. Године:

 

-          Војне пензије повећане за 3,2% од 01.07.2007. године и за 4,21% од 01.01.2008. године.

-          У истој години – 2007. пензије цивилних пензионера повећане су за 3,75% од 01.04.2007. године и за 7,78% од 01.10.2007. године.

-          Изнете околности несумљиво значе да су и цивилним и војним пензионерима пензије повећане два пута и с тога је неодрживо да се повећање из 2007. Године узима као повећање из 2008. Године. Због тога, наводи да се увећање од 2,21% односи на 2008. Годину, то не значи ништа друго значило осим чињенице да се војни пензионери поново стављају у нереавноправан положај и да се у односу на њих врши стварна дискриминација.

 

На све ове наводе, које смо изнели и у жалби, Апелациони суд у Београду не даје никакав коментар – једноставно речено и не спомиње их, као да нису ни изнети. Иу овога следи да је поменути суд пропустио да размотри наше аргументе и да је на тај начин повредио право на парнично суђење. Овакав правни резон има и Европски суд за људска права у Стразбуру /пресуда Quadrelli против Италије од 11.01.2000/, а што прихвата и Уставни суд.

 

I/2

 

На предходно описани начин, Апелациони суд у Београду заобилази и Одлуку Уставног суда Републике Србије Уж број 8405/13 од 04.12.2013. године у којој су изнети и темељито образложени општеобавезујући правни станови. Када је реч о овој Одлуци, сматрамо нужним да посебно укажемо на поједине наводе, па тако цитирамо:

 

„ ... испуњеност законских услова за признавање права на ванредно усклађивање пензија није се могла одвојено ценити у односу на војне осигуранике, јер су пензије остварене до 01.01.2008. године, као и оне остварене после тог датума, морале бити усклађене на исти начин, под истим условима и У ИСТОЈ ВИСИНИ као и пензије у осигурању запослеих.... „.

 

Из наведене одлуке произилази да су војни пензионери до 01.01.2008. године били у посебном систему и да су од тада укључени у општи систем пензијског и инвалидског осигурања. Из овог става следи закључак да су војни пензионери, а то значи и овде жалилац, морали добити увећање у истом проценту и у истој висини као и остали пензионери. Овде жалилац је укључен у општи систем пензијског и инвалидског осигурања са вредношћу бода од 9,40 динара које је остварио у систему у коме се до тада налазио и с тога, сходно изнетим ставовима, морао је на ту вредност добити увећање од 11,06% свака друга рачуница – мисли се на рачуницу која се односи на вредност бода од 9,02 динара противна је цитираном ставу Уставног суда.

 

I/3.

 

Предходно наведено резоновање Апелационог суда у Београду по питању почетне вредности бода супротно је и правном ставу Врховног касационог суда изнетом у ревизијској одлуци Рев број 975/2014 од 10.09. 2014. године. Наиме, из образложења наведене одлуке – страна 4 – пасус 2, несумњиво произилази да и тај суд заузима јасан став да се у конкретном случају овде ради о почетној вредности бода од 9,40 динара.

 

I/4.

 

ПРАВО НА ЈЕДНАКУ ЗАШТИТУ ПРАВА И НА ПРАВНО СРЕДСТВО – члан 36. став 1. Устава Републике Србије

 

Према овој уставној норми „јамчи се једнака заштита права пред судовима“. Нема никакве сумње да је ова одредба у уској вези са предходно наведеном одредбом члана 32. став 1. Устава.

 

У вези изнетог сматрамо нужним да прво укажемо да постоји читав низ правоснажних пресуда којима су у потпуно истим ситуацијама и првостепени и другостепени судови обавезали Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање да плати тужиоцима одређене износе на име мање исплаћених пензија по почетној вредности бода од 9,40 динара.

Тако, илустрације ради наводимо:

 

1. Из пресуда Основног суда у Пожеги П број 697/14 од 15.09.2014. године и пресуде Вишег суда у Ужицу Гж број 1080/14 од 28.11.2014. године, којом је потврђена поменута првостепена пресуда, произилази јасан правни став, који гласи:

 

-          „Првостепени суд је правилно нашао да тужиоцу припадајуће износе пензије треба обрачунати према новчаној вредности бода од 9,40 динара, колико је исти износио почев од 01.01.2008. године, након редовног усклађивања пензије“.

 

1. Из пресуде Основног суда Пожега П број 735/14 од 29.09.2014. године и пресуде Вишег суда у Ужицу Гж број 1035/14 од 13.11.2014. године, којом је потврђена поменута првостепена пресуда,  произилази потпуно идентичан правни став, по питању почетне вредности бода од 9,40 динара.

 

Докази:

-          Пресуда Основног суда у Пожеги П број 697/14 од 15.09.2014. године

-          Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж број 1080/14 од 28.11.2014. године

-          Пресуда Основног суда у Пожеги П број 735/14 од 29.09.2014. године

-          Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж број 1035/14 од 13.11.2014. године

 

Из цитираног правног става произилази оно што је тужилац и у жалби тврдио – да му се морала рачунато почетна вредност бода од 9,40 динара. С друге стране, на описани начин се део војних пензионера доводи у битно другачији положај у односу на други део војних пензионера, што је са уставноправног аспекта неодрживо.

 

I/5.

 

Апелациони суд у Београду је у свему повредио право на парнично суђење и када је нашао да је застарело потраживање овде жалиоца за период од 01.01.2008. године до краја новембра 2009. Године. У вези изнетог, другостепени суд је у основи арбитрено и на штету овде жалиоца применио одредбу члана 376. ЗОО. Наиме, према овој одредби, како то налази грађанско одељење Вишег суда у Београду /Билтен Вишег суда у Београду број 8/2011/ - „субјективни рок од три године почиње када су кумулативно испуњени услови предвиђени чланом 376. Став 1. ЗОО – од дана када су оштећеном били доступни подаци о свим елементима на основу којих се, поред сазнања да је штета настала и о лицу које штету причинило, могао утврдити и обим настале штете. У конкретном случају то је дан када су тужиоци примили решење о усклађивању пензија, када су имали могућности да сазнају за настанак штете и да утврде обим штете /разлика између исплаћених пензија у спорном периоду и пензија утврђених решењима о усклађивању/“.

 

Када се наведено и у свему прихватљиво правно схватање подводе под конкретан случај, долази се до следећих закључака:

 

-          Овде жалилац није добио решење о усклађивању пензије, што је иначе неспорна шињеница. Како жалилац није добио решење о усклађивању пензије, а управни орган му је исплаћивао пензију према решењу које је до тада имао, то је јасно да не може бити јасније, да жалилац није могао знати да му органи туженог причињавају штету, а посебно није могао да зна

-          Колики обим штете трпи. Иначе, обим штете жалилац је утврдио тек по извршеном вештачењу које је одређено од стране првостепеног суда.

 

Из описаног стања ствари следи закључак да у конкретном случају нема ни говора о наступању застарелости потраживања, како то другостепени суд неосновно налази, а то даље јасно значи да је и у овом делу повређено право овде ћалиоца на правично суђење.

 

I/6.

 

Цитирано правно резоновање засновано на опште обавезујућој одлуци Уставног суда Уж број 9515/2012 од 13.11.2014. године, а у којој у погледу субјективног рока застаре у смислу члана 376. став 1. ЗОО, јасно наводи:

 

-          …“У конкретном случају било је од правног значаја не само када је оштећена сазнала за штету, него када је сазнала и за висину, односно коначан обим штете“.

-          ... Уставни суд оцењује да је у конкретном случају произвољно примењено материјално право тиме што је субјективни рок застарелости рачунат од дана прве испалте породичне пензије након њеног усклађења ...“

Када се наведени обавезујући правни ставови Уставног суда доведу у везу са пресудом Апелационог суда У Београду, тада се долази до једино могућег закључка, који се састоји у томе да је раније наведени правни резон другостепеног суда по питању рачунања рока застаре у директној супротности са поменутом одлуком Уставног суда и да је и на овај начин повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.

 

I/7.

 

У односу на застарелост потрађивања, указујемо и на чињеницу да је овде реч и о дугу државног органа – туженог према грађанину – овде ћалиоцу, а када је то тако, онда се ни по овом основу не може говорити о року застаре од 3 године како то погрешно узима првостепени суд. Коначно, овде се ради о пензији као материјалном основу за егзистенцију тужиоца. Како се у конкретном случају ради о пензији, то је другостепени суд, према нађем гледишту, морамо имати у виду и одредбу члана 6. Закона о ПИО која јасно говори да права из пензијског осигурања не застаревају. У вези изнетог, потребно је указати и на чињеницу да је тужени за цео период, на исти начин као и што и сада чини, вршио овде жалиоцу исплату пензије, али у мањем износу од припадајуће и због тога жалилац, објективно посматрано, није ни могао знати да ли му је и колико било мање уплаћено. На тај начин долазимо и до правног основа који се огледа у чињеници да се овде ради о дугу или о стицању без основа, што све говори у прилог нашег става да се овде не може применити предходно наведена законска одредба која прописује рок застаре од 3 године.

 

Из изнетог разлога, сматрамо да је ова жалба у свему основана и предлажемо као у уводу.

 

У Београду ......................                                          ИЗВРШНИ ОДБОР