Како тече акција потписивања Притужбе и Петиције

МАСОВНА ПОДРШКА

 

Удружење војних пензионера Србије је, ради очувања стечених права и заштите интереса својих чланова и свих других корисника војне пензије покренуло следеће акције:

*Потписивање ПРИТУЖБЕ Заштитнику грађана:

-против Фонда СОВО и Владе Републике Србије због кршења права из пензијског осигурања: због неисплаћивања тзв. Малог дуга насталог од 1.августа 2004. до 30. новембра 2007. године и неусклађивања пензије са ванредним повећањем пензије за 11,06 одсто од 1. јануара 2008. године;

-против Народне скупштине и Владе Републике Србије због кршења законом и Уставом прописаних права војних пензионера: неисплаћивања припадајуће пензије по одредби члана 75. Закона о Војсци Југославије и због повреде права на једнакост грађана пред законом и укидања стеченог права на усклађивање пензије са кретањем плата професионалних војних лица.

*Потписивање ПЕТИЦИЈЕ Влади РС и Народној скупштини РС којом се тражи доношење Закона о социјалном осигурању војних осигураника, као и да се до доношења тог закона, а најмање до 1. јануара 2013. године одложи примена одредаба Закона о изменама и допунама о ПИО који се односе на војне пензионере, а којима се, поред осталог, укида Фонд СОВО, па се војни пензионери пребацују у цивилни фонд ПИО.

Иако су у току одмори, потписивање ПРИТУЖБЕ и ПЕТИЦИЈЕ тече по плану. У неким општинским организацијама УВПС ове документе је потписало око 70 одсто чланова, а у већини око 50 одсто, што указује да се овој акцији даје масовна подршка.

Удружење ВПС апелује на кориснике војне пензије, без обзира на то да ли су чланови УВПС или нису, да потпишу ПРИТУЖБУ и ПЕТИЦИЈУ како би потписивање било што масовније - као јединствен, јасан и енергичан захтев надлежним државним органима да најзад озбиљно схвате и почну да решавају проблеме војних пензионера.

Удружење позива општинске организације УВПС да се још боље организују око потписивања, истичући добре примере у неким организацијама. Примера ради, Општински одбор Врачар доставио је војним пензионерима, у поштанске сандучиће, обавештење о томе где се и када организује потписивање. Обавештава их да ће за оне који не могу да дођу, а желе да потпишу, послати људе из Општинског одбора. У овом обавештењу војни пензионери се моле да обавесте своје комшије, кориснике војне пензије, о акцији потписивања притужбе и петиције, јер је потписивање у интересу свих.

Удружење ВПС подсећа све кориснике војне пензије да ову акцију искључиво води Удружење ВПС (по Одлуци Главног одбора), као нестраначка организација, и да акција нема и не сме да има било каквих страначких примеса.

Општински одбори су дужни да нађу најпогоднији начин како би благовремено и свестрано обавестили све кориснике војне пензије о овој акцији и њеном изузетном значају за будући статус и положај војних пензионера.

Било је примера да су поједини војни пензионери, недовољно обавештени, ову акцију Удружења поистовећивали са акцијама неких других организација или странака, па су демонстративно одбијали потписивање. Али чим су сазнали о чему је реч, долазили су у општински одбор да потпишу.

 

 

ДОКУМЕНТИ ЗА ПОТПИСИВАЊЕ

 

ЗАШТИТНИКУ ГРАЂАНА

БЕОГРАД

Ул. Делиградска бр. 16

На основу члана 25. Закона о заштитнику грађана, подносим (о) следећу

 

П р и т у ж б у

 

I . Против Фонда за социјално осигурање војних осигураника, Београд – ул. Крунска 13 бр. 13 (Фонд СОВО) и Владе Републике Србије, због кршења права из пензијског осигурања, и то:

1. Неисплате дела припадајуће ми пензије у периоду од 01. 08. 2004. до 30. 11. 2007. године, и

2. Неусклађивања моје пензије са ванредним повећањем пензије за 11,06% од 01. 01. 2008. године.

Разлози притужбе

Корисник сам права на старосну пензију, које остварујем код Фонда за СОВО од дана пензионисања до данас.

Чланом 4. став 1. тачка 4. Уредбе о надлежности, делокругу, организацији и начину пословања Фонда социјалног осигурања војних осигураника („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94), прописано је да Фонд СОВО „врши исплату пензија ... и њихово усклађивање са Законом и прописима донесеним на основу закона“, а тачком 1. истога члана прописано је да тужени „обезбеђује остварење права и обавеза из социјалног осигурања војних осигураника прописаних Законом о Војсци Југославије и прописима донесеним на основу тог закона.“.

Чланом 5. став. 1. Уредбе о начину остваривања и престанку права из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника („Службени лист СРЈ“, бр. 36/94), прописано је да се „пензије и друга примања војних осигураника усклађују по службеној дужности“. Чланом 12. исте уредбе прописано је да се пензија стиче и доспева даном испуњења услова, а утврђује у месечном износу и исплаћује уназад.

У случајевима наведеним под 1) и 2) ове притужбе, Фонд СОВО није поступио у складу са својим напред цитираним обавезама. Конкретно:

1.)Чланом 261. Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“, број 35/04 и од 12. 10. 2005. године, „Службени лист СЦГ“, број 42/05). прописано је да се раније утврђене пензије усклађују са изменама плате професионалних војника истога чина и положаја, тако што се измењени износи плате узимају за утврђивање новог пензијског основа, а тиме и износа пензије.

Услови за усклађивање моје пензије утврђивањем новог пензијског основа и висине пензије стекли су се доношењем Уредбе о изменама и допунама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица на служби у Војсци Југославије од 22.07.2004. године („Службени лист СЦГ“, број 35/04) и 12. 10. 2005. године, („Службени лист СЦГ“, број 42/05). Изменом и допуном Уредбе о платама од 22.07.2004. године војни додатак је, као елеменат пензијског основа, од 01.08.2004. године повећан тако што су у њега увршћени: накнада за службу у одговарајућој јединици, накнада за командну дужност и фиксни део од 340 бодова на име накнаде за коришћење годишњег одмора и дела трошкова исхране. Изменом и допуном Уредбе о платама од 12.10.2005. године повећан ми је од 01.10.2005. године број бодова плате по чину чиме је повећана основна плата из које деривирају и елементи војног додатка у прописаном проценту.

Тужени није извршио усклађивање и исплату моје пензије по наведеним изменама и допунама Уредбе о платама све до 01.12.2007. године.

За разлику од ускраћивања усклађивања и исплате припадајуће ми пензије (и свим војним пензионерима пензионисаним пре 01.08.2004. године), Фонд СОВО је лицима пензионисаним после 01.08.2004. године исплаћивао пензије по прописима, у пуном износу, примењујући тако селективно прописе, чиме се, поред, осталог, драстично нарушава једнакост грађана пред законом.

Међутим, ни након усклађивања пензије по цитираним прописима, Фонд за СОВО ми није исплатио дуг због мање исплаћене пензије од 01.08.2004. године до 30.11.2007. године, који укупно износи око четири месечна износа припадајуће пензије, а са припадајућом затезном каматом је до сада већ удвостручен.

Како Фонд СОВО одбија да тај дуг исплати, покренуо сам парницу ради наплате путем суда која још није окончана. Фонд за СОВО континуирано настоји да осујети, или, бар, што више одложи исплату предметног дуга користећи у парници сва средства, допуштена и недопуштена. У томе наилази, објективно цењено, и на подршку судова. Услед тога, те парнице, иако чињенично и правно једноставне, трају и преко три године. Уколико парнице буду решаване садашњом „ажурношћу“ биће окончане тек за око 17 година. До сада је дуг наплатило око 10.000 оштећених војних пензионера, док њих око 37.000, међу којима сам и ја, то није успело и поред покренутих парница.

Једнако као и Фонд СОВО понаша се и Влада: Законом о Војсци Србије (чл. 193. став 2) обавезана је Влада да до 31. марта 2008. године донесе пропис којим ће решити питање овог дуга, али то није учинила ни до данас, иако је прошло више од три године. Иста обавеза Владе поновљена је и Законом о изменама и допунама Закона о ПИО, али без икаквог ефекта, односно мера Владе ради исплате дуга.

2.) Чланом 193. Закона о Војсци Србије, који је на снази од 01. 01. 2008. године, прописано је да се усклађивање пензија војних осигураника врши по динамици и на начин утврђен Законом којим се уређује пензијско и инвалидско осигурање. Решењем републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, 01. бр. 181 – 431/08 од 25. 01. 2008. године, ванредно су усклађене односно повећане пензије за 11,06% од 01. јануара 2008. године, па је Фонд СОВО, сагласно цитираној одредби Закона о Војсци Србије, био дужан да ми пензију усклади односно повећа за 11,06% од 01. јануара 2008. године и на тако утврђену вредност бода примени наредна повећања, али то до данас није учинио.

Стога је већ преко 20.000 оштећених војних пензионера, међу којима сам и ја, поднело Фонду СОВО захтев за усклађивање пензије. Те захтеве Фонд СОВО углавном не решава, а ако то и учини, захтеве одбија, драстично кршећи законом прописане рокове за доношење одлуке. Управни суд не доноси пресуде у управним споровима против Фонда СОВО, а парнични судови тужбе одбацују док се питање права на предметно повећање пензије не реши у управном поступку – спору. Тако су се војни пензионери нашли у „зачараном кругу“ опструирања њихових права од стране власти, без икаквих изгледа да у догледно време остваре своје право.

II. Против Народне Скупштине и Владе Републике Србије, због кршења законом и Уставом прописаних права војних пензионера, и то:

1. Неисплаћивања дела припадајуће пензије по одредби члана 75. Закона о Војсци Југославије, и

2. Повреде права на једнакост грађана пред законом и укидања стеченог права на усклађивање пензије са кретањем плата професионалних војних лица.

Разлози притужбе

1) Чланом 75. ст. 1. Закона о Војсци Југославије, регулисано је: „Укупан износ

средстава за плате професионалних војника утврђује се према званичном податку о нето-заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласнику те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три нити већа од пет нето-зарада из овог става. Просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 70%, а просечна плата војника по уговору, – од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра.“

На основу чл. 75. и чл. 137. Закона о Војсци Југославије и чл. 52. Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Србије и Црне Горе, Савезна влада је одредила коефицијенат за обрачун плата и других примања у војсци од 2000. године у износу 3.0, то јест у минималном износу који је прописан чланом 75. ст. 1. Закона о ВЈ.

Према чл. 52. ст. 2 напред наведене Уредбе савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа новчаних средстава, доноси одлуку о вредности бода за обрачун плата.

Сходно чл. 244. Закона о ВЈ, износи пензија пензионисаним официрима и подофицирима, се утврђују, и, на основу чл. 261. Закона о ВЈ, почетком сваке календарске године усклађује са пензијама одређеним у претходној години у свему са платом професионалних војника по члану 75. ст. 1. Закона о ВЈ и Одлуци Савезне владе ЕП. Бр. 2 од 05. јануара 2000. године.

У буџету су сваке године обезбеђивана средстава за лична примања професионалних војника и пензије у складу са коефицијентом 3.0, али је Влада део тих средстава противзаконито трошила у друге сврхе. Услед тога, министар одбране је одређивао вредност бода за обрачун плата и пензија у износу мањем од оног прописаног чланом 75. ст. 1. Закона о ВЈ – уместо минималних 1: 3 просечне нето зараде, примењен је однос 1:2,37 (за период 2000. до 2003. године), 1: 2,2 у 2003. години, а за читав наредни период до краја 2007. године 1: 1, па и испод тога. Последица тога је да су плате професионалних војних лица, а тиме и пензије које из њих деривирају, биле мање од законом прописаних. Уз то, због мање вредности бода за обрачун плата и пензија, и сва даља усклађивања (повећања) пензија била су мања од припадајућих по закону.

Оправдано незадовољни оваквим односом, бројни припадници војске и корисници војних пензија су преко надлежних судова, подношењем тужбе, затражили остварење својих грубо ускраћених права, али су њихова очекивања да у судском поступку остваре ускраћена права изневерена. У почетку је део првостепених судова усвајао те тужбене захтеве, а окружни судови те пресуде потврђивали, па је неколицина оштећених наплатила дуг. Међутим уследиле су ревизије свих тих пресуда по захтеву Војног правобранилаштва и Фонда СОВО, па је у том поступку Врховни суд Србије заузео супротан став и све те пресуде укинуо, а тужбене захтеве одбио као неосновне. На основу тако заузетог става Врховног суда Србије, сви првостепени и другостепени судови су у осталим предметима ове врсте одбијали тужбене захтеве као неосновне. Тиме је практично свако даље устрајање на поднетим тужбама било несврсисходно и непотребно излагање трошковима судског поступка. У таквој ситуацији, да би се избегло плаћање високог износа судске таксе, пуномоћници тужилаца су предлагали прекид поступка, што су судови прихватили. Основ за прекид тих поступака нађен је у поднетој иницијативи Уставном суду Србије за оцену законитости одлука министра одбране о одређивању вредности бода за обрачун плата и војних пензија. По тој иницијативи Уставни суд још није донео одлуку, нити има изгледа да ће уопште бити донета.

Суочен са таквом опструкцијом судова и Владе, део оштећених се обратило Међународном суду за заштиту људских права у Стразбуру, а то ће, свакако, учинити и остали уколико своја закинута права не остваре у оквиру надлежних институција Србије.

2.) Одредбама чл. 190, 193. ст. 1. и 197. ст. 2 Закона о Војсци Србије („Службени гласник Републике Србије“, бр. 116/07), који је на снази од 01.01.2008. године повређена су, на моју штету, стечена права из пензијског осигурања, као и уставно начело једнакости грађана пред законом.

Напред наведеним одредбама уређено је усклађење пензија војних осигураника на начин којим се крши уставно начело једнакости грађана пред законом као и одредба чл. 20. ст. 2. Устава Републике Србије, да се „достигнути ниво људских права не може смањивати“. Конкретно, ставља се ван снаге члан 261. Закона о Војсци Југославије, којим је прописано да се пензије војних осигураника усклађују са кретањем плата професионалних војних лица, а ове одредбе су замењене одредбом члана 193. Закона о Војсци Србије, која у погледу усклађивања пензија војних осигураника упућује на примену одредби „којим се уређује пензијско и инвалидско осигурање“. Овакво уређење усклађивања пензија војних осигураника је нејасно, чак конфузно, јер не прецизира на који закон и конкретну одредбу упућује, што је, већ, у пракси резултирало фактичним укидањем права на усклађивање пензија војним осигураницима: њихове пензије нису усклађене са повећањем плата професионалних војника од јануара 2008. године (укинут чл. 261. Закона о ВЈ), али нису усклађене ни ванредно у јануару по Закону о ПИО за 11,06%. Право на усклађивање пензије са кретањем плата професионалних војних лица је стечено право и не може се укидати.

Сем изнетог, одредба члана 193. Закона о Војсци Србије и стављање ван снаге члана 261. Закона о ВЈ одредбом члана 197. став 2. Закона о Војсци Србије доводи у неједнак положај војне осигуранике пензионисане пре 01.01.2008. године (када је Закон о Војсци Србије ступио на снагу) и оне пензионисане после тога датума. Лица пензионисана после 01.01.2008. године имају пензијски основ, а тиме и пензије, знатно веће од раније утврђених пензија. Примера ради, пензија пуковника пензионисаног после 01.01.2008. године је за 36% већа од раније пензионисаног официра истог чина и положаја, а слично је стање и код других чинова. Ове диспропорције ће са сваким наредним повећањем плата професионалних војних лица бити све веће, тако да већ постоји више категорија војних пензионера истог чина и положаја а различитих пензија.

Одредбом члана 190. прописано је да „војни осигураници који су до дана ступања на снагу овог закона остварили права из социјалног осигурања настављају да користе та права према закону по којем су их остварили“, што би било у складу са чланом 197. Устава Републике Србије. Међутим, цитирана одредба сама по себи, значи прикривено ретроактивно укидање права војних осигураника која до ступања на снагу Закона о Војсци Србије нису остварена иако је поступак за њихово остварење покренут, а то није у складу са чланом 197. Устава Републике Србије. За илустрацију консеквенци цитиране одредбе указујемо на неостварена права на: исплату усклађених пензија по Уредби о изменама и допунама Уредбе о платама из 2004. и 2005. године за лица пензионисана пре 01.01.2004. године; исплату пуног износа пензије по члану 75. Закона о ВЈ; право на стамбено обезбеђење и тако даље, чије би остварење могло бити оспоравано по тој одредби.

У поступку доношења Закона о Војсци Србије, преко свог Удружења (УВПС) доставили смо Влади и Народној скупштини одговарајуће примедбе и предлоге ради уставног уређења ове проблематике, али је то игнорисано. Једнако се понаша и Уставни суд, који не доноси одлуку по иницијативи за оцену уставности предметних одредаба ни после више од две године од подношења.

Са свих напред изнетих разлога предлажем :

1. Да, основом чл. 25. ст. 5. у вези чл. 24. ст. 1. Закона о заштитнику грађана, покренете поступак по овој притужби, јер је евидентно да се ради о кршењу принципа добре управе, неажурном раду и кршењу правила етичког понашања према оштећеним војним пензионерима.

2. Да, основом чл. 31. Закона, упутите Фонду СОВО препоруку да неодложно усклади пензије војних пензионера са ванредним повећањем за 11,06% од 01.01.2008. године, а настале дугове исплати без даљег спорења.

3. Да, основом чл. 18. Закона, Влади поднесете иницијативу да, коначно, уреди исплату предметних дугова доношењем одговарајућег прописа (чл. 193. Закона о Војсци Србије) и ребалансом буџета за 2011. годину.

4. Да Народној скупштини и Влади поднесете иницијативу за доношење посебног закона о социјалном осигурању војних осигураника којим би оно било уређено по Уставу.

Да, у смислу одредбе чл. 20. ст. 2. Закона, поднесете захтев, односно пријаву за покретање кривичног поступка према одговорним лицима у Фонду СОВО и Влади због кривичног дела повреде права по основу рада и права из социјалног осигурања из чл. 163. КЗ.

 

Подносиоци притужбе:

 

 

Име и презиме	Адреса становања	ЈМБГ или број личне карте:	Потпис

 

..............................................................................................................................................................................................................................

 

 

ВЛАДИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

 

На основу члана 56. Устава Републике Србије упућујемо вам следећу

 

П е т и ц и ј у

 

1) Да се неодложно приступи изради и доношењу Закона о социјалном осигурању војних осигураника, чија би основа била постојећа регулатива (поглавља XV и XVI Закона о Војсци Југославије и на тим одредбама засновани подзаконски прописи), уз евентуалне корекције примерене измењеним релевантним чиниоцима насталим променама у држави и Војсци.

2) Да се до одлуке наведене под 1) ове петиције, а најмање до 01.01.2013. године одложи примена одредаба Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању које се односе на војне осигуранике – чланови: 1, 10, 15, 20, 21, 23, 26, 31 и чл. 73. до 83, („Службени гласник“, бр. 101/2010).

 

Р а з л о з и

 

Законом о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању издвојено је пензијско и инвалидско осигурање војних осигураника из јединствено уређеног социјалног осигурања професионалних војних лица (ПВЛ) и интегрисано у јединствен систем пензијског и инвалидског осигурања Републике Србије. Такво уређивање пензијског и инвалидског осигурања ПВЛ је несврсисходно, без упоришта у релевантним факторима, са могућим негативним ефектима по сегмент одбране у будуће, а из следећих разлога:

1). Војне пензије су у Србији уведене пре 175 година (1835) и све до доношења Закона о Војсци Србије (2007. године), сем од 1945. године до 1972. године, биле су уређене законима о војсци, што је било један од стубова високо цењеног статуса службе у војсци,

2.) Војна професија је специфична, а популација војних пензионера се по многим релевантним чиниоцима битно разликује од цивилних пензионера:

- војну професију карактерише: бављење оружаном делатношћу; повећани степен напрезања и ризика; униформност, субординација и дисциплина; посебни услови рада; ограничавање неких права; неопходност психофизичког здравља и стабилности војних лица; императив непрекидног усавршавања и тако даље;

- по образовној структури – високу стручну спрему има 60,12%, вишу 7,39% и средњу 32,49% војних пензионера (у Србији има високу спрему 6,52%, вишу 4,46% а средњу 42,08%);

- пун радни стаж од 40 година има 50,51% војних пензионера (од тога 13,03% преко 40 година), изнад 35 година 28,80%, а мање од 35 година само 20,29%,

- морталитет војних пензионера је велики, што је последица претрпљених тегоба специфичности војне службе.

3) Управо због напред наведених разлога, више од 85% земаља света, са свих континената, има аутономно уређен систем војног ПИО, а само око 15% јединствено решење за све осигуранике.

4) Сада све видове социјалног осигурања ПВЛ спроводи Фонд СОВО (основан 1972. године), који са само 75 извршилаца опслужује око 50 000 војних пензионера и 260.000 корисника осталих права из социјалног осигурања.

5) Систем социјалног осигурања ПВЛ који је био на снази до 01. јануара 2008. године је уређен по начелима и на начин који су заступљени у већини држава чланица НАТО и Европске уније, као и држава ван тих асоцијација: аутономно у односу на систем социјалног осигурања у Републици Србији; пензиони основ чини нето плата у месецу који претходи пензионисању; минимални стаж за стицање права на старосну пензију износи 20 година итд.

Тражимо одговор о вашем ставу и одговор по напред наведеном.

 

 

Подносиоци петиције:

 

 

Име и презиме	Адреса становања	ЈМБГ: или број личне карте:	Потпис