У наставку текста објављујемо оријентациону жалбу коју је потребно уложити Апелационом или Вишем суду, у зависности од пресуђеног износа и правне поуке која се налази у пресуди основног суда.
При томе треба имати на уму да је пресуда основног суда свака за себе специфична и да ова жалба може послужити само као основа за израду жалбе на донету пресуду основног суда.
Жалба се улаже када је донета пресуда основног суда на вредност бода од 9,02 и када се односи на период од три године од дана подношења тужбе.
Препоручујемо да жалбу ипак напишу стручна лица, или да се они који се жале консултују са стручним лицима, како се жалба не би погрешно уложила и у том случају била одбачена.
_________________
(број предмета у суду)
ПРВОМ ОСНОВНОМ СУДУ У БЕОГРАДУ
за
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Тужилац: ___________________________________________________
(име и презиме, адреса становања)
Тужени: Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, из Београда – ул. Др. Александра Костића број 9.
Ради: наканде штете
ЖАЛБА ТУЖИОЦА
2 примерка + 1 прилог
Пресудом Првог основног суда у Београду П број ........... од .................. године у ставу 1. Одбијен је приговор апсолутне и ставрне ненадлежности Првог основног суда У Београду.
Ставом 2. Одбијен је предлог туженог за прекид поступка.
У ставу 3. Делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, па је тужени обавезан да му на име мање исплаћених месечних износа пензија исплати појединачно наведене износе, по почетној вредности бода од 9,020 динара, за период од 01.01.2008. године до 31.12.2012. године, са законском затезном каматом.
У ставу 4. Одбијен је тужбени захтев тужиоца преко досуђеног новчаног износа од 189.013,71 динара до туженог износа од 506.832,82 динара, /варијанти по почетној вредности бода 9,40 динара/, са законском затезном каматом.
Ставом 5. изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у укупном износу од ___________ динара.
Тужилац против ставова 3., 4. и 5. изреке наведене пресуде изјављује следећу
Ж А Л Б У
због:
- погрешне примене материјалног права и
п р е д л а ж е
да Апелациони суд у београду ПРЕИНАЧИ побијену пресуду тако што ће усвојити прецизирани тужбени захтев од ------------- године и ОБАВЕЗАТИ туженог да тужиоцу на име мање исплаћених месечних износа припадајућих пензија за период од 01.01.2008. године до 31.12.2012. године исплати износ од ----------- динара за законском затезном каматом на појединачне месечне износе наведене у прецизираном тужбеном.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиоцу плати на име трошкова парничног поступка судске таксе за тужбу и првостепену пресуду, награду вештаку у износу од 8.000,00 динара, као и износ од 18.000,00 за састав ове жалбе и трошкове парничног поступка на име судске таксе за другостепену пресуду и жалбу, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења ................. године до исплате.
О б р а з л о ж е њ е
Погрешна примена материјалног права, према нашем гледишту, испољава се у два нивоа и то:
I
Први ниво погрешне примене материјалног права састоји се у прихватању првостепеног суда да се „ванредно усклађење за 11,06% примени на вредност бода од 9,02 динара%. Поводом изнетог, налазимо да је првостепени суд погрешио када није прихватио варијанту, коју је израчунао и вештак да је почетна вредност бода износила 9,40 динара и то из следећех разлога:
- Како је првостепени суд правилно утврдио, тужилац се, сходно члану 193. став 1. Закона о Војсци Србије налази у саставу ПИО пд 01.01.208. године. У овој систем, тужилац је ушао са вредношћу бода од 9,40 динара, а не 9,02 динара. Ово је полазиште и с тога је првостепени суд имао обавезу да пође од ове чињенице, а не да врши одузимање повећања које је донеи Министар одбране РС. Другачије речено, првостепени суд је на описани начин прекорачио своју надлежност јер једноставно није имао право да мења постојеће одлуке.
- У вези одлуке Министра одбране РС треба указати да се у конкретном случају ради о увећању од 01.09.2007. године, које се примењује од 01.01.2008. године, како је уосталом и анведено у тој одлуци. Наиме, наведеног датума министар одбране је доено одлуку о повећању бода за обрачун плата професиоанлних војника на 9,40 динара и сходно члану 261. став 1. и 2. тада важећег Закона о Војсци Југославије стечен је услов за повећање војних пензија за 4,21%, али се то могло, сходно поменутом Закону, реализовати од 01.01.2008. године јер је било мање од 5%.
Из изнетог произилази да се увећање од 4,21% односило на 2007. годину, како је уосталом и наведенону тој одлуци. У том погледу, сматрамо неспорном чињеницом да су у 2007. години војне пензије повећане за 3,2% од 01.07.2007. године и за 4,21% које се могло рачунати од 01.01.2008. године. У истој години – 2007. години пензије цивилних пензионера повећане су за 3,75% од 01.04.2007. године и за 7,78% од 01.01.2007. године. Изнете околности несумљиво значе да су и цивилним и војним пензионерима пензије повећаване два пута и с тога је неодрживо да се повећање из 2007. године узима као повећање из 2008. године. Због тога, када би се узело да се увећање од 4,21% односи на 2008. годину, то не би ништа друго значило осим чињенице да се војни пензионери поново стављају у неравноправан положај.
I/1.
Наводе из предходне тачке ове жалбе базирамо пре свега на Одлуци Уставног суда Републике Србије Уж број 8405/13 од 04.12.2013. године у којој су изнети и темељно образложени општеобавезујући правни ставови. Када је реч о овој Одлуци, сматрамо нужном да посебно укажемо на поједине наводе па тако цитирамо:
„ ... неиспуњеност законских услова за признавање права на ванредно усклађивање пензија није се могла одвојено ценити у односу на војне осигуранике, јер су пензије остварене до 01.01.2008. године, као и оне остварене после тог датума, морале бити усклађене на исти начин, под истим условима и У ИСТОЈ ВИСИНИ као и пензије у осигурању запослених.... „.
Из наведене одлуке произилази да су војни пензионери до 01.01.2008. године били у посебном систему и да су од тада укључени у општи систем пензијског и инвалидског осигурања. Из овог става следи закључак да су војни пензионери, а то значи и тужилац, морали добити увећање у истом проценту и у истој висини као и остали пензионери. Тужилац је укључен у општи систем пензијског и инвалидског осигурања са вредношћу бода од 9,40 динара које је остварио у систему у коме се до тада налазио и с тога, сходно изнетим ставовима, морало је на ту вредност добити увећање од 11,06%. Свака друга рачуница – мисли се на рачуницу која се односи на вредност бода од 9,20 динара противна је цитираном ставу Уставног суда. Поред тога, првостепени суд спомиње наведену одредбу уставног суда, али при томе прелази преко цитираних кључних делова, што је правно неодрживо.
II.
Други ниво погрешне примене материјалног права односи се на одлуку првостепеног суда у делу у којој налази да је застарело потраживање тужиоца за период од 01.01.2008. године до 30.11.2009. године. У вези изнетог, првостепени суд наводи да је применио одредбу члана 376. Закона о облигационим односима. Цитирано образложење, према нашем гледишту, неприхватљиво је из више разлога, па да кренемо редом.
II/1.
Пре свега, првостепени суд је пропустио да у цени одредбу члана 376. Став 1. Закона о облигационим односима. Наиме, према овој одредби, како то налази грађанско одељење Вишег суда у Београду /Билтен Вишег суда у Београду број 8/2011/ - „субјективни рок од три године почиње да тече када су кумулативно испуњени услови предвиђени чланом 375. став 1.
ЗОО – од дана када су оштећеном били доступни подаци о свим елементима на основу којих се, поред сазнања да је штета настала и о лицу које штету причинило, могао утврдити и обим настале штете. У конкретном случају, то је дан када су тужиоци примили решење о усклађивању пензија, када су имали могућности да сазнају за настанак штете и да утврде обим штете /разлика између наслеђених пензија у спорном периоду и пензија утврђених решењима о усклађивању/“.
Када се наведено и у свему прихватљиво правно схватање подведе под конкретан случај, долази се до следећих закључака:
- тужилац није добио решење о усклађивању пензије, што је иначе неспорна чињеница. Како тужилац није добио решење о усклађивању пензије, а управно орган му је исплаћивао пензију према решењу које је до тада имао, то је јасно да не може бити јасније, да тужилац није могао знати да му органи туженог причињавају штету, а посебно није могао да зна
- колики обим штете трпи. Иначе, обим штете тужилац је утврдио тек по извршеном вештачењу које је одређено од старне првостепеног суда.
Из описаног стања ствари следи закључак да у конкретном случају нема ни говора о настојању застарелости потраживања, како то првостепени суд неосновано налази.
II/2.
Цитирамо правно резоновање засновано на опште обавезујућуј одлуци Уставног суда Уж број 9512/2012 од 13.11.2014. године, коју у прилогу жалбе достављамо, а којој у погледу субјективног рока застаре у смислу члана 376. став 1. ЗОО, јасно наводи:
- ...“У конкретном случају било је од правног значаја не само када је оштећена сазнала за штету, него када је сазнала и за висину, односно коначан обим штете“.
- ...Уставни суд оцењује да је у конкретном случају произвољно примењено материјално право тиме што је субјективни рок застарелости рачунат од дана прве исплате породичне пензије након њеног усклађивања...“.
Када се наведени обавезујући правни ставови Уставног суда доведу у везу са наводима побијене првостепене пресуде, тада се долази до једино могућег закључка, који се састоји у томе да је раније наведени правни резон првостепеног суда, по питању рачунања рока застаре у директној супротности са поменутом одлуком Усатвног суда.
II/3.
У оквиру истог жалбеног основа, указујемо и на чињеницу да је овде реч и о дугу државног органа – туженог према грађанину – овде тужиоцу, а када је то тако, онда се ни по овом основу не може говорити о року застаре за 3 године како то погрешно узима првостепени суд. Коначно, овде се ради о пензији као материјалном основу за егзистенцију тужиоца. Како се у конкретном случају ради о пензији, то је првостепени суд, према нашем гледишту, морао имати у виду и одредбу члана 6. Закона о ПИО која јасно говори да права из пензијског осигурања не застаревају. У вези изнетог, потребно је указати и на чињеницу да је тужени за цео период, на исти начин као и што и сада чини, вршио тужиоцу исплату пензију, али у мањем износу од припадајуће и због тога тужилац, објективно посматрано, није ни могао знати да ли му је и колико било мање уплаћено. На тај начин долазимо и до правног основа који се огледа у чињеници да се овде ради о дугу или о стицању без основа, што све говори у прилог нашег става да се овде не може применити предходно наведена законска одредба која прописује рок застаре од 3 године.
II/4.
Првостепени суд је погрешно применио материјално право – чланове 150 и 153. ЗПП у односу на трошкове парничног поступка. У том погледу, првостепени суд је пропустио да оабвеже туженог да плати тужиоцу износ од 8.000,00 динара на име награде вештаку, коју је овај платио, као што је погрешио када му је признао само део судских такси и при свему томе није урачунао законску затезну камату на те новчане износе.
Из изнетих разлога, предлажемо као у уводу жалбе.
У Београду .............. 2015. године
Подносилац жалбе
__________________