Председник Удружења војних пензионера Србије Љубомир Драгањац поднео је Уставном суду Србије Уставну иницијативу у вези са Законом о привременом уређивању начина исплате пензија. С тим у вези неки појединци су нам упутили питања да ли има потребе да појединачно упућују уставне иницијативе. Према нашим сазнањима не постоји изричита потреба за подношењем личних иницијатива јер се Уставна иницијатива УВПС односи на све кориснике војне пензије.
С обзиром на значај Уставне иницијативе, тај документ доносимо у целости:
,,На основу члана 168. Став. 2. Устава Републике Србије, Удружење војних пензионера Србије, које заступа по пуномоћју у прилогу адвокат Милорад Вукосав, подноси следећу
ИНИЦИЈАТИВУ ЗА ОЦЕНУ УСТАВНОСТИ
Закона о привременом уређивању начина исплате пензије
(„Службени гласник Републике Србије“, број 116/2014 од 27. октобра 2014. године)
Р А З Л О З И
Закон о привременом уређивању начина исплате пензија (у даљем тексту Закон) усвојен је 26. октобра 2014. године у Народној скупштини Републике Србије. Наведеним законом уређен је начин и исплата умањенох пензија које исплаћује Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање (члан 2. и 3.) и то почев од исплате пензија за новембар 2014. године (члан 1.). Овим Законом је прописано смањење пензија већих од 25.000 а мањих од 40.000 за 22%, а оних које су веће од 40.000 динара за 25%. Исплате пензија извршене у складу са наведеним законом сматрају се коначним (члан 4.), док се формула за умањење пензија примењује на затечене и будуће кориснике пензија (члан 5.).
Цитиране одредбе Закона, према нашем гледишту нису у сагласности са читавим низом уставних одредби и то:
- У целини посматрано Законом се крши уставна норма о јединственом правном поретку Републике Србије, што има за директну последицу кршење уставне одредбе из члана 21. Устава која се односи на забрану дискриминације.
- Закон је такође супротан одредби члана 20. Устава.
3. Супротан је Закон и одредби члана 58. Устава, као што је супротан и
4. Одредби члана 70. Устава.
У циљу конкретизације предходно изнетих навода, образложићемо сваку од наведених одредби, па да кренемо редом:
- 1. КРШЕЊЕ ЈЕДИНСТВЕНОГ ПРАВНОГ ПОРЕТКА
Закон нарушава јединствени правни поредак Републике Србије. Када ово наводимо, имамо у виду неспорну чињеницу да се под овим начелом подразумева да „сва уставна и законска решења чине међусобну правну целину“, што више него јасно значи да се два закона која уређују исту правну област не могу међусобно искључивати. Другачије речено, како то налази и Уставни суд у бројним одлукама из ове области – IУз 225/2005 од 19.04.2012, IУз 27/2011 од 03.10.2013. – законодавац мора „прецизно сагледати да ли се посебна правила и правни изузеци у потпуности ослањају на системска правила“.
Приликом доношења Закона, законодавац је потпуно игнорисао постојећи Закон о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, број 34/2003 са изменама), а у коме је јасно прописано у којим случајевима се правоснажно решење фонда може изменити новим решењем, па тако прво указујемо на одредбу члана 105. у којој је наведено:
„Правоснажно решење фонда може се изменити новим решењем ако је њиме повређен закон или општи акт фонда на штету осигураника односно корисника права или ако је о неком правном питању доцније заузето правно схватање повољније за осигураника.
Ново решење ће се донети и ако се сазна за чињенице које су од утицаја на право осигураника, а које су настале после доношења решења.
Права утврђена решењем донетим у поступку измене припадају од првог дана наредног месеца од дана подношења захтева за измену решења, односно од дана доношења решења у поступку за замену покренутом по службеној дужности.
Код поновног решавања о праву осигураника, односно корисника права, према ставу 1. овог члана примењују се прописи који су важили у часу доношења коначног решења. Ако се решава о праву према ставу 2. овог члана примениће се прописи који важе у време покретања поступка“.
Када се изврши међусобно поређење ова два Закона, долази се до јасног закључка да се овде ради о нарушавању јединства правног поретка, а преко тога и о нарушавању уставног начела које се односи на владавину права из члана 3. Устава, а тиме и до нарушавања основних људских права војних пензионера.
Поводом изнетог, подносиоци ове иницијативе посебно указују:
- Члановима 1. и 2. Закона одређује се смањање новембарских пензија, док се у члану 4. овог Закона наводи да се оваква исплата сматра коначним решењем.
- Члановима 80. и 80а. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, поред осталог, прописано је да се пензије у октобру 2014. године увећавају за 1%, а у априлу 2015. године за 0,5%. Ово јасно упућује на једну правни конфузију, која се састоји у томе да један Закон повећава, а други Закон смањује пензију. Било којим тумачењем ова два Закона не може се доћи до логичног објашњења, а то нас опет води закључку да се овде ради о нарушавању јединственог правног поретка.
- Осим тога, цитираном одредбом члана 105. Закона о пензијском и инвалидском осигурању прописана су у оштрој супротности са Законом и то све на штету пензионера.
- Из чињенице да су у Закону дата коначна решења произлази јасан закључак да је на овај начин не само потпуно заобиђен Закон о пензијском и инвалидском осигурању већ је на тај начин пензионерима искључено уставно право на судску заштиту. Све ово је у супротности не само са Уставом, већ и са бројним европским документима ратификованим од стране наше државе. На овај начин долазимо до тога, како смо у предходном ставу ове иницијативе изнели, да је законом на јасан начин нарушено уставно начело из члана 3. Устава које се односи на владавину права.
- Наведене чињенице такође значе, како то по истом правном питању налази и Уставни суд Републике Словеније у Одлуци U-1-186/12-34 од 14.03.2013. године, да се овде ради „о смањењу висине пензија одређених правноснажним одлукама, донетим на основу
прописа који су били на снази приликом признавања и одређивања висине пензије. Сигурност добијених права за у будуће у уставном систему обезбеђена је у оквиру начела правне државе и начела правне заштите односно начела поверења у право. То начело појединцу обезбеђује да му држава не може арбитрарно погоршати његов правни положај ...“. Подносиоци иницијативе сматрају да нема никаквог разлога да се овакав правни став у целости не прихвати и код нас, као европски опредељеној држави. Ово посебно због тога што су наша уставно-правна решења, а која смо предходно образложили, у основним елементима сагласна са уставним начелима по којима је одлучивао Уставни суд Републике Словеније.
- Коначно, подносиоци иницијативе налазе да када је законодавац донео предметни Закон о смањењу пензија мимо постојећег Закона о пензијском и инвалидском осигурању и то Закон у коме није обезбеђена ни судска заштита, да то не значи ништа друго осим да се овде ради о арбитрарном или противуставном поступању. Ова основна повреда проузроковала је бројне последице које ће бити посебно образложене.
2. КРШЕЊЕ ОДРЕДБЕ ЧЛАНА 20. став 1. Устава
Према одредби члана 20. став 1. Устава, прописано је да се достигнути ниво људских права не може смањивати, те да та права могу бити ограничена законом ако то допушта Устав, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи и без задирања у суштину зајамченог права.
Суштина цитиране уставне одредбе, према гледишту подносиоца захтева, своди се на правну сигурност грађана – овде пензионера којима држава својим ауторитетом гарантује да им се неће смањивати достигнути ниво људских права. С друге стране, овај достигнути ниво се може и смањивати, али само законом ако то допушта Устав и то у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи.
Из цитираног, у свему основног гледишта, произилази први закључак да је противно Уставу донесени Закон који нарушава јединство правног система на начин како смо то образложили под тачком 1 ове иницијативе.
Из предметног Закона јасно произилази:
- Да се тим Законом знатно смањује висина пензија које су утврђене правоснажним решењима донетим на основу Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Ово значи да се на тај начин смањује достигнути ниво људских права пензионера, који се у најширем смислу речи своди на право егзистенције или на право на живот и
- Да се тим Законом без јасно одређеног рока трајања битно смањује висина пензије одређене на основу предходно наведеног Закона о пензијском и инвалидском осигурању, који је и сада на правној снази и најзад
- Да се тим законом коначно умањују пензије, што би значило да тако кажемо – улазак или задирање у саму суштину зајамченог права.
Предходно описана анализа даје нам за право да закључимо:
Да су доношењем Закона трајно нарушена достигнута права пензионера, а ово умањење се своди на задирање у саму суштину зајамченог права и то све уз чињеницу да је Закон о пензијском и инвалидском осигурању и даље на правној снази. На овај начин се долази до несумњивог правног закључка да је Закон у свему супротан одредби чланова 20. став 1. Устава.
3. КРШЕЊЕ ОДРЕДБЕ ЧЛАНА 21. Устава
Према одредби става 1. члана 21. Устава, пред Уставом и законом сви су једнаки.
Ставом 2. Предвиђено је да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Ставом 3. Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног поретка, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Наведени Закон је према схватању подносилаца иницијативе нарушио сва три става цитиране уставне одредбе а у вези тога, посебно истичемо:
Када је реч о војним пензионерима и уставном начелу једнакости грађана пред законом, подносиоци ове иницијативе тврде да је предметним Законом
само настављена дискриминација у односу на ову категорију пензионера. У циљу конкретизације ових навода, нужно је да се вратимо неколико година у назад. Наиме, опште је позната чињеница да су почев од 01.01.2008. године сви пензионери у овој држави, изузев војних пензионера, добили ванредно усклађивање пензија од 11,06%. После низа захтева, војни пензионери су се у више наврата обраћали Уставном суду, који је поводом тих захтева доносио бројне одлуке од којих указује на одлуке Уж-2666/11 од 22.06.2011. године Уж-8405/13 од 04.12.2013. године. У обе ове одлуке, а нарочито у одлуци од 04.12.2013. године Уставни суд износи јасан и правно обавезујући правни став да су и војни пензионери, као и сви остали пензионери у овој држави имали право на ванредно увећање пензија од 11,06%. Од прве одлуке Уставног суда прошло је више од 3 године, али надлежни органи још нису донели решења о поменутом увећању пензије. У односу на војне пензионере ово је њихово прво довођење у неравноправан положај у односу на све остале пензионере.
Друго довођење у неравноправан положај војних пензионера учињено је доношењем предметног Закона. Када ово наводимо, имамо у виду чињеницу да у односу на ову категорију пензионера још нису саниране последице из 2008. године, а Законодавац прописује да им се умање пензије сад исто као и осталим категоријама пензионера, што је по нашем ставу неодрживо и супротно цитираној уставној норми.
Треће довођење војних пензионера у неједнак положај учинио је предметни Закон на начин што је у основи изузео бројне категорије пензионера од смањења пензија. Када ово наводимо, онда под тим мислимо пре свега на кориснике националних пензија и на оне који примају академски додатак. У изузетном контексу, само примера ради, цитирамо питање из једног новинског чланка из листа „Политика“, у коме се поставља питање „Зашто је око 400 пензионера из културе и уметности и још неколико стотина из спорта недодирљиво ...“. наведено питање смо цитирали из разлога да се покаже да се и у широј и то не само стручној јавности заправо постављају питања која се односе на једнакост грађана пред законом.
Из предходно наведених разлога, према схватању подносилаца иницијативе, несумљиво произилази:
Када се наруши јединство правног поретка, како је то описано под тачком 1 ове иницијативе, онда то нужно мора имати за последицу и бројне друге повреде, поред осталих и повреду једнакости грађана пред законом. У вези изнетог, посебно потенцирамо да Закон мора бити једнак за све, а овде је јасно да не може бити јасније да се тај исти Закон различито примењује на исте или сличне категорије пензионера. На овај начин се губи поверење у правну државу или поверење пензионера у право. Све ово има за последицу озбиљно и стварно нарушавање поменутог уставног начела, што у основи значи да на овај начин држава – законодавац арбитрарно битно погоршава материјални и правни положај пензионера.
4. КРШЕЊЕ ОДРЕДБЕ ЧЛАНА 58. Устава
Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Ставом 2. наведене одредбе прописано је да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне.
Став 3. исте одредбе предвиђа да се Законом може ограничити начин коришћења имовине.
У ставу 4. поменуте одредбе је наведено да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни дозвољено само у складу са законом.
Подносиоци ове иницијативе налазе да је предметним Законом повређена и предходно цитирана уставна норма и то из следећих разлога:
Сматрамо да није, нити може да буде спорно да пензија представља и имовинско право њених корисника и то право стечено на основу закона. Ако је ово полазиште тачно, а ми тврдимо да јесте, онда је исто тако тачно да држава јемчи мирно уживање овог имовинског права. Ставовима 2., 3. и 4. члана 58. Устава није предвиђена ни као могућност да се може одузети део пензије, што је у свему логично и у складу са демократским начелима. Наиме, сваки од пензионера је цео свој радни век плаћао одговарајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, а држава му је својим ауторитетом јамчила да ће мирно уживати ово имовинско право стечено на основу закона. Доношењем предметног Закона, битно је нарушено ово уставно начело – када држава нешто јемчи, онда тако мора и да буде. На жалост, у овом случају се показује да држава није одржала своје јемство, а на тај начин је довела у питање поверење пензионера у правну државу и уједно проузроковала многе и веома озбиљне последице у односу на појединце. Све ово значи да је Законом нарушена и ова уставна одредба и да као такав једноставно речено не може и даље остати у правном поретку ове државе.
5. КРШЕЊЕ ОДРЕДБЕ ЧЛАНА 70. Устава
Ставом 1. члана 70. Устава регулисао је да се пензијско осигурање уређује законом.
У ставу 2. овог члана наведено је да се Република Србија стара о економској сигурности пензионера.
Ова уставна одредба само појачава и још више конкретизује јемство државе из члана 58. Устава. Поред разлога из предходне тачке, а имајући у виду наведену уставну норму и предметни Закон, сматрамо нужним да посебно укажемо:
Свим војним, као и осталим пензионерима у складу са законом редовно су уплаћивани сви доприноси за пензијско и инвалидско осигурање. Како се овде ради о неспорној чињеници, онда се по логици ствари поставља питање шта значе наводи у образложењу предлога Закона у коме Влада наводи да су „разлози за доношење овог Закона садржани ... у потреби да се обезбеди финансијска одрживост пензијског система ... имајући у виду околност да су средства обезбеђена у републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање недовољна ...“. Када смо поставили наведено питање, имали смо у виду чеињеницу да је сваки од војних пензионера тачно по закону уложио своју имовину у Фонд за ПИО, па је с тога са њиховог аспекта навод Владе да су средства у овом Фонду недовољна апсолутно неприхватљив. Овоме се могу отворити друга питања, као што је питање ненаменског трошења средстава Фонда и слична, али са тиме војни пензионери немају никакве везе јер они пред собом имају државу и њену уставну обавезу да се стара о њиховој економској сигурности. Када је ово кренуло, онда се може десити да у наредном периоду неко обрачуна да су средства у Фонду за ПИО и даље недовољна, па да се пензије и даље смањују или по потреби укину. Против оваквих захтева стоје уставне норме на које се позивамо и због тога и верујемо да ће Уставни суд обуставити примену предметног Закона.
Када је реч о војним пензионерима, подносиоци иницијативе сматрају нужним да у односу на ову категорију пензионера прво изнесу неколико напомена, које би потом довели у везу са предметним Законом.
Прво на шта скрећемо пажњу јесте чињеница да се овде ради о веома образовним људима, а што се види из података да Високу школску спрему поседује 60,12% војних пензионера, док Вишу школску спрему поседује 7,39% војних пензионера. Овако високи проценти говоре сами за себе.
- Већина садашњих војних пензионера су људи који су прошли кроз страхоте свих ратова, као што је значајан део њих и сада без станова – они и породице живе по касарнама, а за државу су дали све што су имали.
- Можемо да тврдимо да су и данас већина војних пензионера спремни да се жртвују за нашу државу, али при томе неће никада моћи да прихвате противуставне одлуке, којим их органи државе без стварног разлога стављају у неравноправан положај у односу на остале грађане.
У контексту изнетих теза, подносиоци иницијативе су имали у виду разлоге за доношење Закона у делу у коме се наводи „Први принцип (социјалне правде) је праведна и једнака редистибуција националних ресурса, како би се ублажила постојећа неједнакост“. Према нашем гледишту, нема никакве сумње да се овде ради о тачном принципу, али исто тако нема никакве сумње да и по том принципу није било могуће умањење војних пензија. Наиме, говорити код ове категорије пензионера о томе да ће након умањења пензија доћи до „ублажења постојеће неједнакости“ је најблаже речено апсолутно неодрживо. Када ово наводимо, имамо у виду како наведене специфичности ове категорије пензионера, као што имамо у виду да је управо ова категорија пензионера – једина у овој држави којој није дозвољено ванредно усклађивање пензија почев од 01.01.2008. године. Све наведене чињенице јасно говоре да и по принципу на који се позивао предлагач Закона није било могуће војним пензионерима умањивати пензију. На овај начин држава у односу на војне пензионере поступа супротно ставу 2. члана 70. Устава јер све указује да се не стара о њиховој економској сигурности.
Из изнетих разлога
П Р Е Д Л А Ж Е М О
Уставном суду да:
ПРИХВАТИ ову иницијативу и донесе решење којим се покреће поступак за оцену уставности и законитости.
2. ОБУСТАВИ примену Закона о привременом уређивању начина исплате пензија до доношења коначне одлуке.
- 3. ДОНЕСЕ ОДЛУКУ којом се Закон о привременом уређивању начина исплате пензија проглашава неуставним и ставља ван снаге”.