Удружење војних пензионера Србије има у поседу Одлуку Уставног суда у парничном поступку у вези са уставном жалбом поднетом ради остваривања права на ванредно повећање пензија за 11,06 одсто.
Из те одлуке доносимо најважније делове у изворном облику:
Република Србија
УСТАВНИ СУД
Број Уж-5287/2011
----------- 2012. године
Београд
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојкловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по жалби НН из Ниша, на основу члана 167. Став 4. У вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. Децембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
- Усваја се жалба НН и утврђује да је пресудом Вишег суда у Нишу Гж-2692/11 од 22.
септембра 2011. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на парнично суђење зајамчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије док се у преосталом делу уставне жалба одбацује.
- Налаже се Вишем суду у Нишу да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке
Уставног суда, понови поступак по жалби подносиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Нишу П. 13382-10 од 26. маја 2011. године.
И з о б р а з л о ж е њ а
Подносилац уставне жалбе сматра да је оспорена пресуда заснована на погрешном становишту суда, према коме решење Фонда за пензијско и инвалидско осигурање од 25. јануара 2008. године о ванредном усклађивању пензија од 1. јануара 2008. године за 11,06% одсто не може представљати правни основ за ванредно усклађивање пензија подносиоца, као ни за накнаду штете по том основу, јер је исплата пензије подносиоцу у свему вршена у складу са правоснажним појединачним актом којим му је утврђено право на пензију. Подносилац истиче да је Фонд за социјално осигурање војних осигураника био дужан да по службеној дужности подносиоцу повећа пензију за 11,06% и изврши исплату новог износа пензије почев од 1. јануара 2008. године, као што је то учинио одлуком свог Управног одбора број 21979-2 од 4. јула 2008. године, којом је ускладио и повећао пензије за 6,97% почев од 1. априла 2008. године, без доношења појединачног управног решења и без захтева подносиоца.
Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је имао у виду да је једна од гаранција права на правично суђење састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.
Виши суд у Нишу је у спорној пресуди стао на становиште да се решење директора Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених 01 број 181-431/08 од 25. јануара 2008. године, којим је извршено ванредно усклађивање пензија за 11,06% од 1. јануара 2008. године, не може аутоматски применити и бити правни основ за ванредно усклађивање (војне) пензије подносиоца, без измене појединачног акта којим му је утвршено право на пензију.
Испитујући да ли је заузети правни став доносиоца оспореног акта образложен на уставноправно прихватљив начин, Уставни суд је пошао од тога да се начин на који је питање усклађивања војних пензија било уређено до 1. јануара 2008. године разликује од начина на који је то питање уређено након тог датума, када је ступио на снагу Закон о Војсци Србије. С тим у вези Уставни суд је констатовао дас су ступањем на снагу Уакона о Војсци Србије престале да важе одредбе Закона о Војсци Југославије, којима је било одређено да се пензије усклађују у односу на плате професионалних војника и да прописе о усклађивању пензија на основу овог члана доноси савезни министар за одбрану (члан 261.). Уставни суд је, такође, констатовао да је одредбом члана 193, став 1. Закона о Војсци Србије прописано да се усклађивање износа пензија војних осигураника остварених до дана ступања на снагу овог закона, као и пензија остварених по ступању овог закона на снагу, врши по динамици и на начин утврђен законом којим се уређује пензијско и инвалидско осигурање.
Полазећи од наведеног, Уставни суд оцењује да се не може прихватити становиште Вишег суда у Нишу да не постоји правни основ по коме подносилац може тражити ванредно усклађивање пензије од 1. јануара 2008. године. Ово стога што се пензије војних осигураника од 1. јануара 2008. године усклађују по динамици и на начин утврђен законом којим се уређује пензијско и инвалидско осигурање, како је то прописано чланом 193. став 1. Закона о Војсци Србије. Одредбама члана 73. Закона о изменама и допунама закона о пензијском и инвалидском осигурању из 2005. године, изузетно од члана 21. тог закона, предвиђено је ванредно усклађивање пензија за 2006, 2007. и 2008. годину, од 1. јануара текуће године, под условима, на начин и у висини прописаној чланом 75. став 1. истог закона. Стога је Фонд за пензијско и инвалидско осигурање донео решење којим је извршено ванредно усклађивање пензија у 2008. години. Пензије и друга примања војних осигураника су морала бити усклађена по истој динамици, и то по службеној дужности, а појединачна решења о усклађивању пензија других примања морају бити донета само уколико војни осигураник то захтева. Дакле, иудавање појединачних решења о усклађивању пензије није предуслов за исплату усклађене пензије, јер се усклађивање врши по службеној дужности.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да заузети правни став суда није образложен на начин који се може сматрати уставноправнo прихватљивим, чиме је повређено право подносиоца на правично суђење зајамчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу изјављену против пресуде Вишег суда у Нишу Гж. 2692/11 од 22. септембра 2011. године, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде праве, наложио Вишем суду у Нишу да, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке, понови поступак по жалби подносиоца уставне жалбе, изјављеној против пресуде Основног суда у Нишу П. 13382/10 од 26. маја 2011. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на правно средство, зајамченог чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који је предходио подношењу уставне жалбе било омогућено да изјави жалбу у делу којим се истиче повреда права на правно средство одбацио као недопуштену и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
С обзиром на изложено, Уставни суд је на основу одредаба члана 42б став 1.тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као и изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.