УСТАВНИ СУД ОДЛУЧИО О 11,06 ОДСТО

Уставни суд Републике Србије, на седници од 23. маја 2012. године,  донео је одлуку којом се усваја уставна жалба кориснику војне пензије у вези ванредног усклађивања пензије у висини од 11,06 одсто (почев од 1. јануара 2008) и наложио је надлежном суду да у року од 60 дана  понови поступак по тужби изјављеној против Фонда СОВО.  
Тиме је Уставни суд признао право корисницима војне пензије на ванредно усклађивање војних пензија од 1. јануара 2008. Удружење ВПС ће ускоро објавити и упутство о томе како даље поступати. У наставку објављујемо одлуку суда у изворном облику.

 

 

 

 

 

 

Република Србија

УСТАВНИ СУД

Број:Уж-2666/2011

22. 6. 2012. године

Београд

 

 

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радоја Жарковића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. маја 2012. године, донео је

 

 

ОДЛУКУ

 

 

1.Усваја се уставна жалба Радоја Жарковића и утврђује да је пресудом Управног суда У. 22662/10 од 21. априла 2011. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2.Налаже се надлежном суду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак по тужби изјављеној против решења Комисије Скупштине Фонда за социјално осигурање војних осигураника за ревизију и решавање у другом степену о правима из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника број УП-2 број 353/10 СП. 529200 од 28. октобра 2010. године

 

 

О б р а з л о ж е њ е

 

 

1. Радоје Жарковић из Београда поднео је Уставном суду 15. јуна 2011. године, преко пуномоћника Милорада Вукосава, адвоката из Београда, уставну жалбу против акта наведеног у изреци, због повреде права и начела из члана 21. став 1. Устава Републике Србије, права на правично суђење зајемченог чланом 32. став, права на правно средство из члана 36. став 2. и повреде члана 70. Устава.

Подносилац у уставној жалби, између осталог, наводи да је Управном суду поднео тужбу „ради поништаја - преиначења“ решења Фонда за социјално осигурање војних осигураника и доношења пресуде у спору пуне јурисдикције којом би се утврдило његово право на усклађивање пензије у висини од 11,06 % почев од 1. јануара 2008. године. У уставној жалби се даље наводи: да је Управни суд без одржане јавне расправе одбио тужбу, иако је подносилац оспоравао утврђено чињенично стање и тражио да суд одлучи у спору пуне јурисдикције; да се Управни суд није осврнуо на кључне делове тужбе, који се односе  на појам ванредног усклађивања пензија,  ни на наводе тужбе да је одредбом члана 193. став 1. Закона о Војсци  Србије јасно регулисано да се положај војних пензионера не може разликовати  од положаја осталих пензионера. Подносилац, такође, наводи да је одмах по ступању на снагу Закона о Војсци Србије  министар одбране донео одлуку да се професионалним припадницима Војске, „што значи без војних пензионера", повећају плате у просеку за 11%, а да је у исто време донето предметно решење о ванредном усклађивању пензија за 11,06%, којим, такође, нису обухваћени војни пензионери. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, тиме је једна категорија пензионера стављена „ван система" и тако доведена у правно неједнак положај у односу на све остале пензионере, јер „услов за ванредно усклађивање пензија није висина једне или групе пензија, већ се у овом случају ради о просечној пензији у Републици Србији“.  Полазећи од одредбе члана 193. став 1. Закона о Војсци  Србије, подносилац уставне жалбе закључује да и корисници војних пензија имају право на ванредно усклађивање пензије од 11,06% почев од 1. јануара 2008. године, па предлаже да Уставни суд Србије усвоји жалбу и поништи оспорену пресуду Управног суда.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи  државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или  нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске  заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује  да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3.Уставни суд  је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени  акт и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Радоје Жарковић из Београда (овде подносилац уставне жалбе) поднео је 26. јануара 2010. године Фонду за социјално осигурање војних осигураника захтев за усклађивање пензије у проценту од 11,06%, почев од 1. јануара 2008. године, у складу са одредбом члана 21. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и  инвалидском осигурању, на који упућује одредба члана 193. став 1. Закона о Војсци Србије.

Решењем Фонда за социјално осигурање војних осигураника број СП 529200 УП-1 2069-1/10 од 5. фебруара 2010. године одбијен је захтев подносиоца уставне жалбе за усклађивање пензије у проценту од 11,06%, почев од 1. јануара 2008. године,  као неоснован. У образложењу наведеног првостепеног решења је констатовано: да је  подносиоцу захтева до 31. децембра 2007. године пензија усклађивана у складу са одредбом члана 261. Закона о Војсци Југославије, а на основу одлуке министра одбране; да су војне пензије у 2007. години усклађене два пута, сагласно Закону о Војсци Југославије; да су у 2008. години војне пензије усклађене у априлу и октобру, на основу одлука Управног одбора тог фонда. Првостепени орган је оценио да се усклађивање  пензија у износу од 11,06% за кориснике права код Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, односи на ванредно усклађивање пензија за 2007. годину и да се исто не може  применити на усклађивање војних пензија. Полазећи од тога да корисници војних пензија у 2007. години нису били  у систему пензијског и инвалидског осигурања у Републици Србији, када је реч о усклађивању пензија, првостепени орган је закључно да нема правног основа за примену ванредног усклађивања војних пензија у износу од 11,06% почев од 1. јануара 2008. године.

Подносилац уставне жалбе је против наведеног првостепеног решења изјавио жалбу, а како ни после његове ургенције другостепени орган није донео одлуку, 1. јуна 2010. године је поднео тужбу Управном суду због ћутања администрације. У тужби је,  између осталог, истакао: да „смисао“  предметног решења о ванредном усклађивању пензија није  накнада штете, већ се оно доноси за убудуће,  како би се просечна пензија подигла на виши ниво; да је одредба члана 193. Закона о Војсци Србије примењена на штету подносиоца, јер су се корисници војних пензија у време доношења предметног решења налазили у систему  Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, па имају право на ванредно  усклађивање пензије  од 11,06%  почев од 1. јануара 2008. године, као и сви  други пензионери. Тужбом је тражено да Управни суд закаже усмену расправу и одлучи у спору пуне јурисдикције, тако што ће преиначити првостепено решење  и  утврдити да подносилац има право на наведено усклађивање пензије или да „обавеже Комисију да донесе одлуку о жалби“ подносиоца.

У току поступка пред Управним судом Комисија Скупштине Фонда за социјално осигурање војних осигураника за ревизију и решавање у другом степену о правима из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника је одлучила о жалби подносиоца и 28. октобра 2010. године донела решење УП-2 број 353/10 СП. број 529200, којим је одбила жалбу као неосновану. Комисија је у образложењу решења навела да је „неспорно да нема основа, нити су наведени прописи по којима се то наводно повећање односи ретроактивно на 2007. годину,  када се корисницима војних пензија усклађивање пензије  вршило по војним прописима“. Комисија је, такође,  истакла да „преузима образложење“ из побијаног првостепеног решења, јер су наводи подносиоца изнети у жалби идентични онима у захтеву.

Подносилац  уставне жалбе је поднеском од 8. новембра 2010. године проширно тужбу на новодонето решење и прецизирао захтев тужбе тражећи да Управни суд „поништи - преиначи решење Комисије, тако што ће утврдити да подносилац има право на ванредно усклађивање од 11,06% почев од 1. јануара 2008. године.“

Управни суд је, на седници одржаној 21. априла 2011. године, донео оспорену пресуду У. 22662/10,  којом је  одбио као неосновану тужбу ради поништаја наведеног другостепеног решења. У образложењу оспорене пресуде наводи се да је Управни суд, у смислу одредбе члана 33. став 2. Закона о управним споровима,  решио предмет спора без одржавања усмене расправе, сматрајући да је предмет спора такав да очигледно не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање  чињеничног стања,  па је након оцене навода тужбе, одговора на тужбу и  списа предмета,  нашао да тужба није основана. Управни суд је најпре навео да су,  према образложењу побијаног решења туженог органа, пензије корисника у осигурању запослених ванредно усклађене од 1. јануара 2008. године за претходну годину,  али како корисници војних пензија тада нису били у систему пензијског и  инвалидског осигурања у Републици Србији,  када је у питању начин усклађивања пензија, то нема основа за примену ванредног усклађивања пензија. Управни суд је даље   навео да нису спорне следеће чињенице:

- да је Управни одбор Фонда за социјално осигурање војних осигураника донео општи акт - Одлуку број 21979-2 од 4. јула 2008. године,  на основу које је извршио усклађивање војних пензија од 1. априла 2008. године за 6,97%; да је наведена одлука донета на основу одредбе члана 193. Закона о Војсци Србије и на основу овлашћења из Уредбе о надлежности, делокругу, организацији  и  начину пословања Фонда за социјално осигурање војних осигураника („Службени лист СРЈ“, број 36/94) и Статута Фонда за социјално осигурање војних осигураника („Службени лист СРЈ“, бр. 71/94 и  81/94);

- да је исти   проценат за усклађивање пензија утврђен и у општем акту - Решењу Републичког фонда за пензијско и  инвалидско осигурање запослених 01 број 181-1932/08 од 21. априла 2008. године, о усклађивању пензија, вредности општег бода и новчаних накнада од априла 2008. године; да је наведено решење донето на основу овлашћења из члана 25. став 1. тачка 6. Статута Фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених;

- да Управни одбор Фонда за социјално осигурање војних осигураника није донео општи акт - Одлуку о ванредном усклађивању пензија корисника права тог фонда од јануара 2008. године.

Управни суд је, полазећи од наведеног, нашао да је правилан закључак првостепеног и туженог органа да се  општи акт - решење  директора Фонда ПИО запослених 01 број 181-431/08 од 25. јануара 2008. године, о ванредном усклађивању пензија, вредности општег бода и новчаних накнада од јануара 2008. године („Службени гласник РС", број 20/08),  не  односи на кориснике Фонда за социјално осигурање војних осигураника. Због тога су, по налажењу Управног суда, правилне и на закону засноване одлуке управних органа, али не из разлога који се наводе у оспореном решењу - да није било услова за ванредно усклађивање пензије тужиоца, већ због тога што не постоји  основни општи акт - Одлука Управног одбора Фонда за социјално осигурање војних осигураника за ванредно усклађивање војних пензија. По оцени Управног суда, Решење директора  Фонда ПИО запослених се не може аутоматски применити на кориснике права наведеног фонда без доношења општег акта - Одлуке Управног одбора тог фонда о истој ствари, с обзиром на одредбе наведених статута, већ се испуњеност услова за ванредно усклађивање пензија,  сагласно условима из одредбе члана 75. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању,  „цени и утиче на евентуално доношење,  односно недоношење општег акта - Одлуке Управног одбора Фонда за социјално осигурање војних осигураника о ванредном усклађивању пензија, а не појединачног акта,  у конкретном случају оспореног решења“. У образложењу оспорене пресуде је, такође, наведено да су цењени и наводи тужбе да је министар одбране, доносећи Одлуку од 20. марта 2008. године о редовном усклађивању пензија, поступио супротно одредби члана 193. Закона о Војсци Србије, али је тај суд закључио да ови наводи не могу довести до другачијег одлучивања јер се њима „посредно оспорава тај општи акт, који и није примењен у овој управној ствари".

4. Одредбама Устава, на чију се повреду указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21. став 1.); да свако има право да независан, непристрастан  и  законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36, став 2.); да се пензијско осигурање уређује законом и да се Република Србија стара о економској сигурности пензионара (члан 70.).

За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона:

Одредбама члана 261. Закона о Војсци Југославија („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“ , бр. 7/05 и 44/05) било је одређено да се пензије усклађују у односу на плате професионалних војника и да прописе о усклађивању пензија на основу овог члана доноси савезни министар за одбрану. Наведене законске одредбе престале су да важе на основу одредбе члана 197. став 2. Закона о Војсци Србије, који је ступио на снагу 1. јануара 2008. године.

Одредбом члана 193. став 1. Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС“, бр. 116/07, 88/09 и 101/10) прописано је да се усклађивање износа пензија војних осигураника остварених до дана ступања на снагу овог закона, као и пензија остварених по ступању овог закона на снагу, врши по динамици и на начин утврђен законом којим се уређује пензијско и инвалидско осигурање.

Одредбом члана 21. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени  гласник РС“, број 85/05) измењен је члан 80. Закона о пензијском и  инвалидском осигурању, којим је уређен начин усклађивања пензија, па је  одређено да се пензија од 1. априла и 1. октобра текуће године усклађује, на основу статистичких података, са кретањем трошкова живота на територији Републике у претходних шест месеци. Одредбама члана 73. наведеног Закона о изменама и  допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању предвиђено је да се за 2006, 2007, и 2008. годину пензије, изузетно од члана 21. тог закона, усклађују са процентом раста трошкова живота и  процентом раста, односно пада зараде. Сагласно одредби члана 75. став 1. истог закона, уколико просечан износ пензије корисника у осигурању запослених исплаћене за претходну годину износи мање од 60% од износа просечне зараде без пореза и доприноса запослених на територији Републике у претходној години, пензије ће се ванредно ускладити од 1. јануара текуће године, за проценат којим се обезбеђује  да се износ просечне пензије за претходну годину корисника у осигурању запослених доведе  на ниво од 60% просечне зараде без пореза и доприноса исплаћених у претходној години. Према ставу 2. тог члана закона,  ово ванредно усклађивање може се примењивати најдуже три године од дана почетка примене овог закона.

Решењем Републичког фонда за пензијско и  инвалидско осигурање 01 број 181-431/08 од 25. јануара 2008. године извршено је ванредно усклађивање пензија,  вредности општег  бода и  новчаних накнада од јануара 2008. године и одређено, поред осталог,  да се пензије усклађују за 11, 06%,  а да ће се исплата усклађене пензије и  новчаних накнада по овом решењу  вршити од 1. јануара 2008. године.

Одредбама Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да у управном спору суд решава на основу утврђених чињеница на одржаној усменој јавној расправи, да суд решава без одржавања усмене расправе, само ако је предмет спора такав да очигледно не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања, или ако странке на то изричито пристану, да је суд обавезан да посебно наведе разлоге због којих није одржао усмену расправу (члан 33.); да законитост оспореног управног акта суд испитује у границама захтева из тужбе,  али при том није везан разлозима тужбе (члан 41.став 1.); да, када нађе да оспорени управни акт треба поништити, суд  ће  пресудом решити управну ствар, ако природа ствари  то дозвољава и ако утврђено чињенично стање пружа поуздан основ за то,  а таква пресуда у свему замењује  поништени акт - спор  пуне јурисдикције (43. став 1.).

5. Подносилац уставне жалбе сматра да је Управни суд био дужан да одржи усмену расправу, тим пре  што је  у тужби стављен захтев  да суд одлучи у спору пуне јурисдикције, те да му је  наведеним пропуштањем  тога суда повређено право на правично суђење. С тим у вези, Уставни суд констатује да је Управни суд, сагласно одредби  члана 33. став 2. Закона о управним споровима, решио предмет спора без одржавања  усмене расправе, јер је оценио да је предмет спора такав да очигледно не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивања чињеничног стања.

Подносилац уставне жалбе, такође,  сматра да ванредно усклађивање пензија зависи од висине просечне пензије у Републици Србији, а не од висине пензије одређене  категорије  пензионера, те да је и корисницима војних пензија износ пензије морао бити увећан за 11,06%  почев од 1. јануара 2008. године и да је Управни суд „заобишао изричиту правну норму", којом је одређено да се положај војних пензионера не може разликовати од положаја осталих пензионера, кад је реч о усклађивању пензија.

Оцењујући  ове наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава,  овај суд  је  имао у виду да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог,  састоји  у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена  на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ  произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.

Уставни суд је  утврдио да је првостепени управни  орган одбио као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за усклађивање  пензије у проценту од 11,06%, почев од 1. јануара 2008. године, јер је  оценио да се наведено усклађивање пензија односи  на 2007. годину и  да се исто не може применити на усклађивање  војних пензија,  а да је другостепени орган одбио жалбу подносиоца  из истих разлога који су наведени  у образложењу првостепеног решења. Уставни суд је, такође, утврдио да је Управни суд у оспореној  пресуди оценио да су неприхватљиви разлози који  се наводе у решењима управних органа - према којима нема правног основа за ванредно усклађивање пензије подносиоца уставне жалбе, из чега следи да у предметном управном поступку материјално право није  правилно примењено. Уставни суд указује да је у таквој ситуацији суд у управном спору овлашћен да уклони из правног поретка акт којим је о захтеву странке коначно одлучено или да одлучи у спору пуне јурисдикције, при чему у оба случаја доноси пресуду којом се тужба уважава. Уставни суд, такође,  указује да ни неправилна примена материјалног права од стране туженог органа не спречава суд да донесе пресуду којом се тужба одбија, уколико применом одговарајућих одредаба материјалног права оцени да коначним  управним актом није повређен закон на штету подносиоца.

У оспореној пресуди Управни суд је оценио да се решење директора Републичког  фонда за пензијско и инвалидско  осигурање запослених  01 број 181-1932/08 од 21. априла 2008. године, којим је извршено ванредно усклађивање пензија, не може аутоматски применити на кориснике војних пензија без доношења „општег акта - одлуке Управног одбора Фонда за социјално осигурање војних осигураника о истој ствари“ и да доношење тог општег акта зависи од испуњености услова за ванредно усклађивање пензија, које цени Управни одбор тог фонда.

Испитујући да ли је заузети правни став доносиоца оспореног акта образложен на уставноправно прихватљив начин, Уставни суд је пошао од тога да се начин на који је питање усклађивања војних пензија било уређено до 1. јануара 2008. године разликује од начина на који је то питање уређено након тог датума, када је ступио на снагу Закон о Војсци Србије. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да су ступањем на снагу Закона о Војсци Србије престале да важе одредбе Закона о Војсци Југославије, којима је било одређено да се пензије усклађују у односу на плате професионалних војника и да прописе о усклађивању пензија на основу овог члана доноси савезни министар за одбрану (члан 261.). Уставни суд је, такође, констатовао да је одредбом члана 193. став 1. Закона о Војсци Србије прописано да се усклађивање износа пензија војних осигураника остварених до дана ступања на снагу овог закона, као и пензија остварених по ступању овог закона ка снагу, врши по динамици и на начни утврђен законом којим се уређује пензијско и инвалидско осигурање.

Полазећи од наведеног, Уставни суд оцењује да се не може прихватити становиште Управног суда да је Управни одбор Фонда за социјално осигурање војних осигураника овлашћен да одлучује о постојању услова за ванредно усклађивање пензија, те да непостојање општег акта Управног одбора тог фонда о ванредном усклађивању пензија онемогућава да се удовољи захтеву подносиоца уставне жалбе за усклађивање пензије. Ово стога што се пензије војних осигураника од 1. јануара 2008. године усклађују по динамици и на начин утврђен законом којим се уређује пензијско и инвалидско осигурање, те је Закон о пензијском и инвалидском осигурању једини  општи акт на основу кога се тим корисницима могу вршити усклађивања пензије, па и предметно ванредно усклађивање од 11,06%. Поред тога, овај суд оцењује да акт о усклађивању пензија, који доноси надлежни орган организације у којој се остварују права из пензијског осигурања, по својој природи није општи акт, већ акт техничко-спроведбеног карактера донет у поступку извршавања законом утврђених обавеза Фонда. Њиме се не уређују права и обавезе осигураника, већ се, сагласно начину и методу утврђеном законом, одређују конкретни проценти усклађивања пензија, на основу званичних статистичких података.

С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да у предметном управном спору који је окончан оспореном пресудом није спроведена адекватна контрола законитости управног акта и да заузети правни став суда није образложен на начин који се може сматрати  уставноправно прихватљивим, чиме је повређено право подносиоца на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“,  бр. 109/07 и 99/11), усвојио уставну жалбу изјављену против пресуде Управног суда У. 22662/10 од 21. априла 2011. године, одлучујући  као у тачки 1. изреке (први део).

Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на  основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица  учињене повреде права, наложио надлежном суду да,  у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке, понови поступак по тужби подносиоца уставне жалбе, изјављене   против решења Комисије Скупштине Фонда за социјално осигурање војних осигураника за ревизију и решавање у другом степену о правима из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника број УП-2 број 353/10 СП. 529200 од 28. октобра 2010. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.

Захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди  и повреду осталих права наведених у уставној жалби, за сада је преурањен, имајући у виду да ће о тужби подносиоца уставне жалбе бити поново одлучивано, чиме ће и евентуална повреда осталих означених права бити испитана по наведеном правном средству у управном спору пред надлежним судом, због чега је Суд уставну жалбу у овом делу одбацио, као у другом делу тачке 1. изреке,  сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.

6. Такође, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду,  одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“,  имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих  људских права и грађанских слобода.

7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 426 став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласних РС“,  бр 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

др Драгиша Б. Слијепћевић, с.р.