Један поглед из старачког дома

КО ЈЕ УКИНУО СОЦИЈАЛНУ ПОМОЋ

„Некад ми хоће срце да пукне кад видим тог нашег честитог човека, бившег официра, команданта, који броји последње дане али неће да се понизи, чува образ и официрско достојанство као да је пред стројем од хиљаду војника чије су очи упрте у њега и сви знају да их он никада неће издати нити оставити на цедилу...“

Недавно је један наш војни пензионер,  који живи у  старачком дому,  причао  о  својих 17 прекоманди током војне службе, о томе како је његова породица испаштала док је он служио домовини. Сећа се свега, свих тешкоћа, али каже: „Не треба плакати над својом судбином и себе жалити, јер  нисмо ми једини који смо пропатили. Све је то смешно у односу на жртве наших предака, а тешко је и замислити једног војника да му живот прође без искушења и невоља.“ Подсетио нас је на текст Владимира Димитријевића о Породици Поњигер, у коме професор, између осталог,  признаје да је први пут чуо за Удружење војних бескућника. Није човек могао да верује да постоји и таква организација у 21 веку, јер се за последњих 20 година лична карта Србије толико променила да ју је тешко препознати.

Неправда и безобзирност

А кад смо старог пуковника питали - шта му у овом старачком дому најтеже пада, замислио се, уздахнуо и открио нам да му од свега најтеже падају  неправда и безобзирност државе према војним пензионерима. „Желим потпуно да будем јасан, Одавде, из овог дома, где човек може да добро сабере мисли, где  ти је сусед и брат,  и рођак,  и породица, доста се јасно види колико су војни пензионери трн у оку власти која их доживљава као терет. Прво су нас оклеветали у нашем народу, да смо изгубили ратове, да смо велики потрошачи и штеточине, да смо комуњаре, па су кренули да нам отимају што смо мукотрпно зарадили. Ех, да сам коју годину млађи, не бих то мирно гледао. Каже ми пре неки дан мој најбољи друг, цивилни пензионер, овде из овог дома,  пуковниче, доста сте парадирали, шта хоћете, шта тражите?, а ја му кажем - јесам се напарадирао од Триглава до Ђевђелије, јесам се надисао чистог ваздуха по планинама Југославије, јесам се наратовао од Словеније до Босне, али, осим тебе,  не сретох никог досад да ме назове парадером. Е, свака ти част! Јесам парадер! Иако  раније,  можда,  и нисам  био - јесам сад. Јер, да нисам не бих сада овде с тобом разглабао, него бих, овакав каквог ме видиш, никакав, ишао пред Министарство одбране, укипио се ту и чекао да ми врате оно што су ми отели. И, да сам прави војник, да поштујем часну војну професију и наш кодекс, не бих се одатле померао док ме силом не однесу. Да нисам парадер, тако бих радио, тако бих и теби, колеги цивилном, који си ми сада најближи род, помогао. Јер, ако се ми војни пензионери не будемо борили за своја права, сутра ће нам, човече, свима, па и теби,  доћи и рећи: нема више пара у каси, одсад ћете добијати пола пензије. А и то пола ће бити замрзнуто.“

Будимо јединствени

„Волео бих“, каже пуковник, „кад би ме руководство Удружења послушало барем у једном: да учини све како би се превазишле поделе на официре, подофицире, генерале, летаче  и падобранце,  и како би  војни пензионери били јединствени, у једном удружењу - Удружењу војних пензионера Србије. Нека то удружење буде језгро у које ће се учлањивати  и чланови породице војних пензионера и корисника војне пензије, као и њихови потомци и симпатизери, и сви други  који у Удружењу војних пензионера Србије препознају вредности за које се и они залажу.

Ако се то не учини, ако се допусти да Удружење остане без чланства, онда нам се не пише добро. Ко ће нас заштитити? Да неће, можда, Управа за традицију, стандард и ветеране? Кажите ми шта су нам помогли откако су се формирали? Не знам. Кажите ми ако знате. Ја знам само да су нам укидали: социјалну помоћ, хранарину, а шта ће бити следеће? Последња деценија у животу војних пензионера обележена је укидањем њихових права, од настајања тзв. великог и  малог дуга,  неусклађивања (11,06) до рушења аутономног система СОВО и протеривања војних пензионера у цивилни систем ПИО. Ех колико је ту било безакоња и неоснованог богаћења на уштрб војних пензионера то није тешко претпоставити, али можда никада нећемо сазнати ко је исплео ту паукову мрежу  у коју смо се упецали и нисмо били кадри да одбранимо своја права.

Сад, чујем, неки кажу, па можда ће нова влада бити боља, можда ће нам нови председник државе бити наклоњенији, па можда!?  Али ми наш оптимизам не можемо на томе заснивати. И досад су неки говорили: па, можда ће нам Шутановац помоћи да решимо тај и тај проблем. Како, кад је Удружењу војних пензионера, које броји 32.000 чланова, онемогућио да утиче на одлуке органа Фонда СОВО који одлучује о судбини војних пензионера. Ако нисмо заступљени у тим органима и ако  увек можемо бити надгласани, онда нам не вреди никакав оптимизам.“

„Нас, суштини, каже пуковник, „не би требало много ни да занима која ће опција доћи на власт. Власти се могу мењати али не и наш програм, правац и циљ -   да по сваку цену заштитимо статус и интересе војних пензионера, категорије људи због којих је удружење и основано.

Чекајући једнократну помоћ

Знам неке колеге  који су прошле године чекали ту једнократну новчану помоћ као озебло сунце и на крају кажу: укинута!? Шта укинута? Ко ју је укинуо? Зашто ју је укинуо?, питају се људи. Па, ако су нам укинули социјалну помоћ пред изборе, шта можемо да очекујемо после избора. Волео бих да код тих јадних људи одведем министра, да види где и како живе, у каквом су стању, колико дијагноза имају, ко их подиже из кревета и храни, и зашто они траже ту једнократну новчану помоћ? Некад ми хоће срце да пукне кад видим тог нашег честитог човека, бившег официра, команданта, који броји последње дане али неће да се понизи, чува образ и официрско достојанство као да је пред стројем од хиљаду војника чије су очи упрте у њега и сви знају да их он никада неће издати нити оставити на цедилу.

Кажу да смо ми, војни пензионери, окренути прошлости, заостали, да не схватамо реалност, то је лаж. Ми се само залажемо за поштовање закона, људског достојанства, истине. Ако нас војне пензионере, истинске представнике народа, сатерају у ћошак и укину нам наша права, нашу једину имовину коју смо стекли, није тешко претпоставити шта ће бити са свим осталим пензионерима. Зато је важно да не дозволимо да нам овако, на безобразан начин, укидају једно по једно право, отимају нам из иста и шепуре се на јавном сервису који плаћамо. Истина за коју се ми залажемо је вечна и зато, војни пензионери, главу горе, не клонимо духом. Превазиђимо поделе, свађе, окупимо се око једног удружења и кажимо: Доста је било! Недам више да ми отимаш што сам крваво зарадио! Не могу сада да трчим уз Дебело брдо на Мањачи по неколико пута. Не могу са опремом да трчим на десет километара, али могу да кажем: хоћу своје право! Можемо, сви заједно, да платимо поштеног адвоката и да тражимо своје, да тужимо и министра и било кога ко је против нас урадио нешто мимо закона. Ако будемо јединствени, ми смо способни да онима који крше права војних пензионера не дозволимо да мирно спавају. Не било каквим рушењем, не било каквим претњама, већ с добрим адвокатима и јаком вољом да се до свог последњег корака боримо за своје право.

Није бескућник него жртва безакоња

Када сам својевремено чуо да је неко војне пензионере, који су дошли из бивших република, назвао војним бескућницима, рекао сам себи: то није добро. То је, или кратка памет, или превара. Јер, не можеш ти, човече, да ове људе домаћине назовеш бескућницима. Па нису они бескућници који су пропили своју имовину, већ велики радници, ратници који су пропатили. Знам многе чије су се породице поделиле, једни остали у Словенији, други отишли у Србију, и сад ти њега називаш бескућником, а, у ствари, тиме скриваш да је држава направила злочин над тим човеком. Држи га двадесет година без стана. Истерује га из једног, па из другог војног објекта, истерује његову децу из војних објеката... Каже немате више право да живите у ових девет квадрата, прерасли сте. Каква је то правда? Па није се војни пензионер сељакао седамнаест пута и исто толико пута преносио своју „чергу“  мислећи само на себе, него, пре свега, мислећи на своју децу, да њима сутра остави кров над главом. А шта ће да ради мој класић и пријатељ Драган који са супругом већ двадесет година живи у собици три са три,  а из суседне собе истерују  њихову кћерку  и сина који су „прерасли“. А шта је мој цимер Драган згрешио  да не добије стан ни после двадесет година од када је предао свој стан у бившој југословенској републици, па да не може својој деци да обезбеди макар собицу.

Волео бих кад би наши војни пензионери могли да схвате колико је дубока наша данашња криза, не због измишљене светске економске кризе, већ због лоповлука и безакоња сваке врсте које разара темеље наше државе. Нажалост, наши војни пензионери, нису свесни чињенице колико и од њих зависи будућност земље.  Није тешко израчунати колико данас људи, војних пензионера и свих корисника војне пензије, и чланова њихових породица и њихових потомака, живи од тог што смо ми зарадили. И замислите: шта ће се десити ако се укине или умањи само једна једина пензија. Колико ће гладних уста завапити, колико ће  се војних пензионера наћи у безизлазном положају док се тајкуни богате на украденој војној имовини.“

Не дозволимо смањивање пензија

„Зато, драги моји“, вели пуковник, „немојте се  свађати  и делити по страначкој или било каквој другој припадности. Немојте мрзети било кога, јер мржња води у понор. Некада нисам знао, али у овим годинама осећам и знам да су нам у опасности и вера, отаџбина,  и породица, и родољубље чији су изразити представници војни пензионери Србије. Наши  преци нас уче да будемо опрезни кад бирамо своје представнике у власти. Можемо имати поверења само у оне којима су  на срцу вера, отаџбина и породица. Ко те вредности не брани, не може да брани и одбрани никакве интересе грађана Србије, па тиме ни интересе пензионера. Стицајем околности, у животу сам радио послове који су везани за економију, па сад могу да схватим шта значи кад једна презадужена земља, као наша,  наставља да се задужује код ММФ. Зато, мирне душе и чисте савести могу да кажем, то је пут у дужничко ропство и пропаст, потпуно супротан пут  оживљавању производње и развоју економије. Будемо ли наставили са досадашњом праксом, буде ли нас водила досадашња власт,  не да верујем у то, него знам - наше пензије неће бити довољне  ни за пуко преживљавање. Зато се ослободимо ранијих стега, кажимо свакој власти истину у очи, боримо се за своја права док не буде касно.

Без обзира на то ко ће сутра да буде у власти, тражимо да разговарамо са свима, са свим органима и институцијама, са сваком парламентарном и ван парламентарном партијом, са свима који могу да нам помогну. Разговарајмо без страха, гледајући их у очи, истина је на нашој страни. Буде ли и нова влада наставила да крши наша права и наше достојанство, жртвујмо наше време, окупимо се и не дозволимо да нас уништавају. Само једна наша шетња око Министарства одбране, једна ноћ дежурства испред врата Генералштаба, биће јака порука онима који нам крше права, али можемо ми много више да издржимо него што можемо и замислити...“

Разговарао М. Петровић