Писмо бившег начелника ГШ  ЈНА друговима

ЧУВАЈМО ДУШУ

ЈНА нема себи шта замерити – она је бранила и одбранила своју земљу док је та земља постојала, што је и био њен основни задатак. Народи који су је створили 1945, својом вољом су се путем референдума, што је њихово уставно право, раздвојили 1991. и зашто би их ЈНА силом терала назад!? И већина нас је у тим данима кренула са својим народом. Било је у том раздвајању и непотребног насиља и злочина, кршења уставности. Припадници ЈНА нису били део тог безумља и злочиначког сценарија и већина њих је остала верна заклетви коју је дала при ступању у њене редове. Међу нама нема ратних богаташа и злочинаца. Војно стручни темељ свих данашњих војски на југословенском тлу је наше искуство и знање. Све што је професионално војничко данас носи наш стручни печат. Ми смо темељ. Наш темељ су били они пре нас.

Официри ЈНА (млађи официри, официри, генерали и адмирали, војни службеници) и грађанска лица на служби у ЈНА су једна од ретких социјалних група  која је цео свој радни век посветила раду за народ. Нисмо могли да бирамо где ћемо живети и радити  - ишли смо увек тамо где нам се нареди. Наше радно време већином се није поклапало са прописаним. Војно смо образовали и васпитали милионе младих људи да буду добри војници и старешине  и добри људи. Били смо им и наставници, и просветитељи, и родитељи, и другови. Многи нас и данас са радошћу срећу на улици!

Много дана смо проводили на теренској обуци  одвојени од породице. Честа дежурства (у касарни – јединици, на борбеном положају итд.) су била саставни део нашег живота. Свако и најмање угрожавање наше границе, ваздушног и поморског простора био је сигнал за вишедневну приправност наших јединица на борбеним положајима широм земље а оружани инциденти на граници редовна појава.  Кад би се у земљи десиле природне катастрофе – није нас требало позивати у касарну сами смо долазили и одлазили одмах са јединицом да спасавамо и помажемо нашим грађанима и предузећима – установама, селима и градовима  у тим тренуцима, излажући опасностима свој живот и здравље.

Сматрам да се с правом поносимо тиме и да смо као људи часно извршили своје обавезе и дужности у њој и отишли у заслужену пензију. Све што смо радили и урадили било је поштено. Напуштајући касарне као пензионери понели смо са собом само личне ствари. Ниједан од нас није стекао иметак  од официрске плате, који би касније користио да израбљује друге људе.

Понели смо само највредније што човек у годинама, пензионер  може имати – успомене на леп и успешан живот у војсци, осећање другарства и одговорности према земљи, породици и другим људима, тај хуманизам.

Од мирних пензионерских дана нема много. У шкрипцу смо и социјалном и моралном. Једно од решења је да се поново окупимо и заједно помажемо једни друге, пре свега на моралном плану. Успоставимо прекинуте везе из времена школовања, рада у јединици – установи и обновимо дружења и сусрете, што је био саставни део наших живота . Сигурно се сећамо чувених другарских вечери у Домовима ЈНА, заједничких излета и прослава наших празника, добијеног чина и одликовања, премештаја. То већ чине неки наши другови. Имао сам прилику да у 2011. лично учествујем у дружењу подморничара ЈНА, 36. класе питомаца СВШ КоВ, 8.класе ВВА, 7 класе подофицирске школе везе (техничка служба - Шентвид). Наше дружење враћа нас у нашу младост и зреле године када смо напорно и одушевљено радили свој посао официра и у томе постизали многе резултате за добро наше домовине и наше породице. И то је добро за сваког војног пензионера, да нас уморне и по некада апатичне и незаинтересоване за ствари око нас покрене и оживи. Јер, још није завршен наш пут, још има посла и треба  о томе да разговарамо и да се договарамо.

Прво да помогнемо једни другима, ако можемо и шта можемо, а нарочито колегама који су не својом кривицом у време распада наше земље и армије страдали са својом породицом а многи изгубили све што су до тада стекли својим радом и трудом и нашли практично на улици. Требало је све из почетка  - да не причамо детаље. Зато мислим да су наша удружења војних пензионера специфична и да морају да имају нашу пуну подршку. Ту смо, поново на окуп!

Друго, историја наше ЈНА није написана нити може бити написана без нас. Ми смо сведоци историје и морамо се напрегнути да свако од нас да томе свој допринос. Нећемо дозволити да о томе пишу незналице и недобронамерни већ ми. А и ми сами понекад говоримо у корист наше штете. Ми знамо истину. Пуно наших другова то ради и треба се с тим упознати и онда дати свој прилог. Морамо одбранити своју част и достојанство. Монографија VI класе Војно поморске академијe (1991. – 1955.) “Трагови у времену “ , изашла прошле  године, сјајан је пример наше виталности и интелектуалне снаге. Те искрене и интересантне књиге се не би стидела ниједна библиотека у нашој земљи. А било је више таквих.

Ако пратите ствари преко Интернета видећете на Фејсбуку како наше колеге настављају своје дружење путем те поште а у задње време све чешће се сусрећу уживо. Један од најлепших сајтова, по мом мишљењу,  јесте  сајт Средње војне школе КоВ Сарајево. То охрабрује, то чува душу од уништења. Треба се борити и за пензију, и за стан, и за здравство, али ако изгубимо душу, изгубили смо све. Узмимо поново своје животе у своје руке и немојмо дозволити да нама манипулишу бездушни типови које интересује само власт!

Стеван Мирковић,

бивши НГШ ЈНА

(1987 -1989)