Адвокатска канцеларија Милорада Вукосава дозволила је да на сајту објавимо још један пример одговора тужиоца Првом основном суду у Београду на поднесак туженог – Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, којим се износе чињенице и правна питања што тужени оспорава.

 

Поднесак ће бити од користи нарочито онима који воде судки спор самостално, то јест без адвоката.

 

X X

X

 

АДВОКАТСКА КАНЦЕЛАРИЈА

Милорад Вукосав, адвокат

Достава: Београд - Мирка Бањевића 8

 

31. П бр. 5412/13

ПРВОМ ОСНОВНОМ СУД У БЕОГРАДУ

Тужилац: XXXXXXXXXXX, из Београда - ул. XXXXXXXXXXX, кога по пуномоћју у спису заступа адвокат Милорад Вукосав -Београд - ул. Мирка Бањевића број 8

Тужени: РЕПУБЛИЧКИ ФОНД ЗА ПЕНЗИЈСКО И ИНВАЛИДСКО ОСИГУРАЊЕ, из Београда - ул. Др. Алсксандра Костића број 9 - достава Немањина број 30,кога заступа директор

Ради: накнаде штете Вредност: 50.000,00 динара

 

ПОДНЕСАК ТУЖИОЦА

у 2 примерка са једним прилогом

 

Поводом поднеска туженог од 16.04.2013. године, тужилац сматра нужним да се на исти изјасни и у вези тога истиче да из разлога наведених у тужби нису основани наводи туженог. Осим тога, а имајући у виду наводе туженог, тужилац посебно указује на следећа чињенична и правна питања:

1. Тужени не спори неколико битних чињеница и го:

- Да се тужилац налази у систему ПИО од 01.01.2008. године

- Да је решењем Фонда за пензијско и инвалидско осигурање 01 број 181-431/08 од 25.01.2008. године ванредно усклађена пензија за 11,06% почев од 01.01.2008. године

- Да је Закон о Војсци Србије ступио на снагу 01.01.2008. године и да је у члану 193. став 1. Закона прописано да се усклађивање износа пензија војних осигураника остварених до дана ступања на снагу овог закона, као и пензија остварених по ступању овог Закона на снагу, врши по динамици и на начин утврђен Законом којим се уређује пензијско и инвалидско осигурање.

- Из ове три логичке и правнс премисе следи једини могући закључак да се тужилац од 01.01.2008. године налазио у систему ПИО и да се и на њега односило решење о ванредном усклађивању пензија. Овај закључак представља полазиште или темељ нашег тужбсног захтева и тај темељ у основи учвршћује и тужени који у поднеску наводи да је у току 2008. године тужиоцу вршено ванредно усклађивање пензије и то 01.04.2008. године за 6,97% и 01.10.2008. године за 14,13%. Из овога заправо следи да тужени не негира да је тужилац имао право на ванредно усклађивање пензије у априлу и октобру 2008. године, али да то право није имао истс године од 01.01.2008. године иако признаје да се и тог датума налазио у систему ПИО. Овакви наводи су једноставно речено неодрживи и самим тим и неосновани.

 

2. Како смо изнели, тужени не спори да је донето решење о ванредном усклађивању пензија 25.01.2008. године, али при томе, према нашем гледишту, неосновано наводи да је то увећање пензија за 2007. годину. На овај начин, тужени у основи наопако окреће и правни и стварни смисао рсшења о ванредном усклађивању пензија. У циљу конкретизације изнетих навода, посебно указујемо на неколико околности:

- Решењем о ванредном усклађивању пензија регулисано је увећање нешија за унапред - од 01.01.2008. године. Цил> овог увећања своди се на подизање на виши ниво просечне пензије за у будуће.

- - Методологија за утврђивање да ли су испуњени услови за доношење решења о ванрсдном усклађивању пензија је посебно питање које се не може изједначавати са временом од када се примењује увећање пензије.

- Тужени греши када ставља знак једнакости између методологије за утврђиваље да ли су испуњени услови за ванредно усклађивање пензије и времена од када се врши исплата увећане пензије, па због тога и долази до погрешног закључка да се то увећање односи на 2007. годину. Када би ово резоновање било тачно, онда би се пензија увећала од 2007. године, а не 2008. године, како је то изричито наведено у решењу о ванредном усклађивању.

- Сходно изнетим разлозима, а на основу језичког, логичког и циљног тумачења решења о ванредном усклађивању пензија, долази се до јасног закључка да се овде ради о ванредном усклађиваљу од јануара 2008. године, а не 2007. године, како то неосиовано наводи тужени. Ово даље значи да је јасно да не може бити јасније да се овде ради о ванредном усклађивању које се примењује од 01.01.2008. године и да се оно односи и на овде тужиоца који је у то време био у систему ПИО.


3. Када је реч о одлукама Уставног суда, као опште обавезујућим, које тужсни такође погрешно тумачи, желимо прво да истакнемо чињеницу да потписани пуномоћник има до сада укупно 80 одлука тога суда којим је уважавао уставне жалбе и поништавао пресуде управног суда. Суштина свих тих одлука своди се на правни став Уставног суда да се на кориснике војних нензија има искључивио применити Закон о ПиО од 01.01.2008. године. Из оваквог општеобавезујућег правног става, јасно следи оно што од самог почетка тврдимо - да се на тужиоца исто као и на све остале пензионере има применити исти Закон, као и исто решење о ванредном усклађивању пензија.

4. За разлику од пресуда које тужени прилаже уз поднесак, потребно је указати на одлуку Уставног суда Уж број 5287/11 од 05.12.2012. године. Наиме, овом одлуком је усвојена уставна жалба Радомира Милосављевића и при томе утврђено да је пресудом Вишег суда у Нишу Гж 2692/11 од 22.09.2011. године повређено право на правично суђење и наложено томе суду да понови поступак по жалби против пресуде Основног суда у Нишу. У конкретном случају се ради о томе да је суд одбио тужбени захтев јер тужилац није имао појединачно решење о усклађивању пензије, на шта се и у конкретном случају позива тужени. У вези овог питања - постојања правног основа за подношење тужбе, Уставни суд Републике Србије, заузео је јасан правни став да постоји правни основ за подношење парничне тужбе због накнаде штете. Оно што је за конкретан случај битно састоји се у томе да поменути суд налази да „издавање појединачног решења о усклађивању пензије није предуслов за исплату усклађене пензије, јер се усклађивање врши по службеиој дужности". Код оваквог става нашег највишег суда, а имајући у виду претходно изнете наводе, више не би смело да буде дилеме да ли постоји правни основ тужбе.

 

Доказ:

- Одлука Уставног суда Уж број 5287/1 1 од 05.12.2012. године

 

5. Како тужени није поступио по решењу о ванредном усклађиваљу
пензије и тужиоцу ускладио пензију по службеној дужности у висини
од
11,06%, то је у односу на тужиоца незаконито поступао и с тога
тужилац и има право да тражи накнаду штете од туженог која је настала
услед незаконитог рада туженог органа. Осим штете, у конкретном
случају се ради и о дугу, као што се ради и о неоснованом обогаћењу,
a
no обављеном вештачењу, тужилац ће прецизирати тужбени захтев, као што ће навести и коначан правни основ тужбе.

6. У конкретном случају нема никаквог правног значаја да ли је просечна пензија исплаћена у Фонду СОВО износила више од 60% од просечне зараде у 2007. години, као што нема никаквог правног значаја да ли је просечна пензија исплаћена у Фонду СОВО + Фонд ПИО износила више од 60% од просечне зараде у 2007. години. За ове наводе, поред претходно изнетих, истичемо и следеће разлоге:

- Ванредно усклађивање пензија није накнада штете јер је то усклађивање имало за циљ да се пензије за убудуће подигну на виши ниво. Када је то тако, а јесте, онда је потпуно неприхватљиво да и гужилац, као и остали пензионери није имао право на увећање пензије за убудуће јер се налазио у систему ПИО. Свако другачије тумачење води ка дискриминацији тужиоца као грађанина и пснзионера ове државе.

- Није могуће издвајати једну посебну кагегорију пензионера и на основу тога извлачити закључке да ли та категорија има право на ванредно усклађивање пензије. Када би то било тако, онда би сс поставила бројна питања од којих, примера ради наводимо:

 

I. Да ли су пензионери МУП-а, као посебна катсгорија имали право на увећање пензије. Ово наводимо због тога што је ова категорија приближно иста у примањима са војним пензионерима, а та категорија је такође остварила право на ванредно увећање пензијс.

II. Да ли су носиоци националних пензија, као посебна категорија имали право на увећање пензијс. Одговор је потврдан иако је та категорија имала далеко веће просечне пензије од категорије војних иензионера.

III. Да ли су професори Универзитета, као посебна категорија имали право на ванредно усклађивање пензија. Одговор је и у овом случају потврдан иако је та категорија имала далеко веће пензије од категорије војних пензионера.

IV. Да ли су пилоти цивилног ваздухопловства, као посебна категорија имали право на ванредно усклађивање пензија. Одговор је и у овом случају потврдан иако је и та категорија имала далеко веће пензије од категорије војних осигураника.

V. Да ли су бивши високи државни функционери, као посебна категорија имали право на ванредно усклађивање пензија.

Одговор је и у овом случају потврдан иако је и та категорија имала далеко всће пензије од категорије војних осигураника. Изнете околности, као и многе друге на више него јасан начин потврђују наше гледиште да није могуће издвојити једну групу пензионера - војне пензионере и рећи да они нису имали право на ванредно увећање пензије због висине својих просечних пензија, а да су то нраво имале све остале категорије пензионера. Када би се овакво гледиште прихватило, то не би ништа друго значило осим дискриминације војних пензионера и због такве уставне повреде тражили би заштиту прво од Уставног суда, уз истовремено обраћање Европском суду за заштиту људских права у Старзбуру итд. Искрено се надамо да насловни суд неће прихватити овакво дискриминаторско гледиште туженог.

 

Тужилац не спори наводе туженог о висини просечне пензије војних осигураника у 2007. години, али уз ове наводе неопходно јс имати у виду неспорну чињеницу да је војним пензионерима тужени увећао пензије 01.04.2008. године за 6,97% и 01.10.2008. године за 14,13% иако су и у то време исте те пензије биле изнад нивоа од 60% просечне зараде. На овај начин опет долазимо до тога да једноставно речено није могуће издвајати једну посебну категорију пензионера и тврдити да само та категорија није имала право на ванредно усклађивање пензија.

Коначно, у решењу о ванредном усклађивању пензија нигде није наведено под којим условима се ванредно усклађују пензије јер је заправо наведено да се иензије ваиредно усклађују почев од 01.01.2008. године и због тога је у основи беспредметно полемисање гуженог да ли је категорија војних пензионера имала пензије изнад 60% просечне плате.

Из изнетих теза произлази несумњив правни закључак који се састоји у томе да тужени оспорава нешто што је неспорно - да првостепени суд нема право да у парничном поступку мења управно решење јер то нико не спори. У конкретном случају оно што тужилац тражи јесте да суд заправо само непосредно примени решење о ванредном усклађивању пензија које је донео управо тужени. Другачије речено, од првостепеног суда се тражи да примени оно што тужсни орган због свог незаконитог рада није желео да примени, а када је то тако, онда се не може ни говорити о некаквом мењању управног решења.

 

Из изнетих разлога, предлажемо као у тужби.

 

У Београду 29.04.2013. Пуномоћник тужиоца

Адв. Милорад Вукосав